Karver - "jedna stranica (svako)dnevno"

prelazak na Wordpress!

2007-05-12T14:55:00.000+02:00

Obaveštenje:

blog je prebačen,

evo linka

svratite!

Moglo je i drugačije

2007-05-12T00:23:00.000+02:00

Jedva sam se provukla da upadnem na predstavu "Maska", gostovanje somborske trupe...komad Crnjankog, i sve ostalo. A onda negde na po predstave neko me uporno zove na mob. Apsolutno nisam od ljudi kojima se dešava da im tel. pozvoni onda kada je to neumesno. Zato je moj tel. čitav život na vibraciji. I tako, neko je bio baš uporan, poslao je i nekoliko sms poruka, i teška srca izvukoh mob. iz donjeg džepa na pantalonama, bermudama, štagod. Kad tamo:
"važno je, ne mogu preko tela...." - gore čitam identifikaciju: brat Duća...Narvno prekinem čin gledanja predstave, pomislim ništa od katarze. I onda nazovem brata, kada mi on saopšti da se ubio drug. Danas, u poslepodnevnim časovima. Niko ne zna zašto. Eto lepe katarze.
I kako sam? Jedva kuckam ovo, mozak mi se razvodnio, naglo. Ili, da citiram svoju najbolju prijateljicu: "imam osećaj da mi je mozak jedan ogroman mišić, koji se na sve strane tegli i rateže, poput gume, a topi na unutrašnjim stranama lobanje." Šteta, a baš sam danas poverovala da je život moguć, ali, kad ja tamo a ono.....

Preludijum

2007-05-10T20:06:00.000+02:00

To je zemlja
onih što imaju manje nego ništa
velika urna sa pepelom jedne
i zajedničke smrti koja se ponavlja
ali ne pregoreva sa vremenom nikad
zemlja,
na koju ćete pasti čelom
vi i ja i moje čelo moj obračun
sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
svetlosti, to su predeli preslikani
sa očiju mrtvaca čije reči
zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
sve smo zaboravili osim svoje
vlastite smrti koju živimo

Gledali smo kako umiru stojeći
oni koje volimo sada vidimo
mrak koji ne vide slepi
sklopite oči, da vidite one koji su
dali večnoj noći dan svojih očiju

B.M.

Školjka - Tihana Janjić

2007-05-08T09:29:00.000+02:00

Mreš.

Kao da padaš u sopstveni dan,

ruke opružene i bele,

na postelji od kovilja,

s bezazlenim,

ružičastim noktima.

Olovni uzdah utapaš

u sunčanu žišku

koja je ostala

i osvetlila tvoju sobu.

Mreš,

ti, očiju boje mora

u usnulom kolu repatica.

Miris sena

sa gumna,

u stogu

opio te na trenutak,

a onda opet vratio.

Mreš,

i slatka letnja mošt,

vlaži ti usta.

Mreš,

a prećutala si mah,

zadnji pev i stih.

Himna tvog malog,

ženskog srca,

sledila se

na putu da postane glas,

zastala,

plašeći se da postane celov.

Mreš,

a lokne ti još žive,

zagasite lepršaju na vetru,

igraju se,

kao deca.

Zatvaraš oči.

Za sobom vidiš

ruševine mosta,

mada znaš

da ne mičeš se

nikud iz svoje školjke.

Prsti ti sklopljeni

nad svećom

od voska.

1999.

Nommer, non, rien n'est nommable

2007-05-04T22:20:00.000+02:00

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice. Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.

Peščanik, Danilo Kiš

Kraj partije - Semjuel Beket

2007-05-03T13:54:00.000+02:00

Na potpuno praznoj sceni stoje dve kante za đubre iz kojih izviruje dvoje bogalja: Nela i Neg. Neg priča o krojaču, pantalonama i nesavršenosti sveta...

Neg: Je l' hoćeš da ti pričam priču o krojaču?

Nela: Neću. (Pauza.) Zašto?
Neg: Da te malo razvedrim.
Nela: To nije smešno.
Neg: Uvek si se na to smejala. (Pauza.) Kad sam ti je prvi put ispričao, mislio sam da ćeš umreti od smeha.
Nela: Bilo je to na jezeru Komo. (Pauza.) Jednog aprilskog popodneva. (Pauza.) Je l' možeš to da veruješ?
Neg: Šta?
Nela: Da smo se ti i ja nekad vozili čamcem na vesla po jezeru Komo. (Pauza.) Jednog aprilskog popodneva.
Neg: A dan pre toga smo se verili.
Nela: Verili!
Neg: Takav te je smeh bio spopao da smo se prevrnuli. Po svemu, trebalo je da se podavimo.
Nela: Smejala sam se zato što sam bila srećna.
Neg (ozlojađeno) : Ne zato, ne zato, već zbog moje priče, i ni zbog čega drugog. Srećna! Zar se i sad ne smeješ kad je čuješ? Smeješ se, kad god ti je ispričam. Srećna!
Nela: Bilo je duboko, duboko. A dno si mogao da vidiš. Tako belo. Tako čisto.
Neg: Čekaj da ti je opet ispričam. (glasom pirovedača.) Jedan Englez kome je, u žurbi pred novogodišnje praznike, bio potreban par prugastih pantalona ode svom krojaču i ovaj mu uze meru. (Krojačevim glasom.) "To je sve, gospodine, dođite kroz četiri dana, pantalone će biti gotove." Dobro. Četiri dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Veoma mi je žao, gospodine, moraćete doći kroz nedelju dana, upropastio sam vam celu stražnjicu." Dobro, sve je u redu, lepo uobličena stražnjica može da bude veoma golicava. Nedelju dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Strašno mi je žao, gospodine, moraćete doći kroz deset dana, zabrljao sam sa prednjicom, između nogu." Dobro, šta se tu može, lepo pripijena prednjica uvek kopka. Deset dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Užasno mi je žao, gospodine, dođite kroz petnaest dana, pogrešno sam vam uklopio ceo šlic." Dobro, kad se lepo skrojen šlic štipne, dolazi do čvrste ponude. (Pauza. Normalnim glasom.) Nikad je nisam gore ispričao. (Pauza. Sumorno.) Ja ovu priču pričam sve gore i gore. (Pauza. Glasom pripovedača.) Dakle, da skratim: vreme prolazi, a krojač sad zabrlja sa rupicama za dugmiće na šlicu. (Glasom mušterije.) "E, nek' vas đavo nosi, majstore! Pa to je već nepristojno, to je prevršilo svaku meru! Za šest dana, je l' me čujete, za svega šest dana Bog je stvorio svet! Da, majstore, ništa manje - SVET! A vi, dođavola, niste u stanju da mi za tri meseca sašijete jedan par pišljivih pantalona!" (Krojačevim glasom, skandalizovano.) "Ali, dragi gospodine, dragi moj gospodine, pogledajte - (prezriv gest, sa gađenjem) - ovaj svet - (pauza) - a pogledajte - (gest pun ljubavi i ponosa) - ove moje pantalone!"

EGOGLED

2007-04-24T20:01:00.000+02:00

U nozdrvama zemlje

2007-04-24T12:41:00.000+02:00

Skriti svet iza grešaka,

uz lomljenje jutra.

Potopiti ga u oštrinama raskoraka,

sa sjajem blede skulpture.

U semenu zalutale dosade

zaspali, bedni, psi

lutaju vremenom.

U zamrznutim namerama

tražiti dno.

A površine očiju

duboke, široke, bezumne.

Čime se pokoriti?

Kada zaleđene misli

ne prolaze kroz sito zvuka.

U nozdrvama Zemlje,

ovladati ugnječenim snom.

Sa jednosmernom mučninom,

dok međ' zubima klopoće pakao . . .

Svim sumatraistima

2007-04-24T01:29:00.000+02:00

...Sećaš se onog dana sa senkama gadne zore?
Onih ulica i onoga lika koje je budućnost a
koje je već prošlost pokrila. Dan je dolazio
i odlazio i zora nije prestajala od postanja
sveta. Sećaš se krv se širila tek na usni tvog
ženstva? To beše krv i na usni njegovoj kada je
izlazio iz sveg ovoga. Bilo je tako hučno da
tišina beše ljubičasta i van teže i van vremena
kao eksplozija. To beše između postanja i postanja
sveta. Zora u kojoj si pokazivala ruke, u kojoj
si pokazivala prste. Tu beše vlažne i zemlje
tečne zore takođe na prstima. On beše naš sin,
ili brat ili otac, ili samo drug. Beše skoro lep
sa pola lobanje i lika na zelenilu polja i
rumenilu tišine. Crne ptice su ga umivale svojom
senkom i tada se iz mozga razlistala sva tajnost
snova, prvi put razbuktavši se iz plodnog tla
kao iz nage ruke. Prvi put mešajući ono što je
organski, sa onim što su alkali, sa onim što su
snovi za uvek, jednom za uvek...

Sa silama nemerljivim

2007-04-23T08:56:00.000+02:00

Sa čudnim osećanjem neprijatnoga i bolnoga Irac je zaspao toga večera. Njegov san je bio pun uzbudljivoga očajanja što ga život prelije u snevanje. Odjednom on sebe vide kako, u trenutku kada se Marica bacila pred njim, izlazi iz svoga stana, očajan, sa rukama na licu, trčeći skoro sumračnom ulicom. Iza njega, u sobi, ostali su svi: otac, devojka zbog koje strada, i njena mati, Stevan; i svi oni što govore neobjašnjive ružne stvari i što se vređaju bezrazložno.

Pogodi da je neko sa njim, pa, osvrću ći se, vide svetloga anđela kako žurnim koracima uz njega gazi. To je bio kao anđeo sa slika, uvijen u široke haljine sa krupnim naborima, ogromnih krila i visoko dignutih obrva. "Ovaj anđeo nije kao anđeli o kojima mi je Stevan govorio, pomisli Irac. Zašto li ide uz mene?"
- Kuda si pošao, Irče? - upita istovremeno krilati saputnik, pa, uzimajući mu ruku, pokaza na veličanstvenu nebesku igru svetlosti mesečeve, oblaka koji su bili ljubičasti i zlatni, i noći sasvim crne, pune krupnih zvezda. Irac nikada tako divno nebo nije do tada video. Suze mu odjednom obliše lice i gledajući kroz njih tri, umesto jednog anđelskog lica, on odgovori:
- Pobegao sam da jednom za uvek svršim sa tim. Ne mogu, ne mogu više ovako živeti! - I dok je govorio, stezaše mali revolver, koji mu je bio u džepu.
- Ali kako ćeš se ubiti, jadni mladiću, - prekide ga tužno saputnik: - pa ti skoro nemaš ni šta u sebi da ubijaš! U čemu je tvoj život, koji je tek počeo: i što si ga toliko iskidao i izmučio!

- Ja se ne ubijam, - gorko mu odgovori Irac, - da bih dobio ili postigao štogod, već baš da bih prekinuo sasvim. Šta me se tiče vrednost moga života! Ti ne znaš, Stevane, - i on osećaše da je taj anđeo sa kime govori u stvari Stevan, - koliko još uvek ja ljubim tu devojku! Nikada nikog u životu ja ne bih voleo više kao što nju volim, pored svega toga što je raspuštena, glupava, uporna, što za nju ništa ne prianja. Ja ću sve učiniti zbog nje, ali se nikada samo neću njom oženiti. Valjda neću moći zaboraviti ono veče kada sam gledao iz čamca kako sa drugima igra na brodu. Ona se ljubila tad! Kako je mogla dopustiti da i moj otac sa pravom može misliti o njoj ono što bih samo ja smeo pomisliti! Pa ipak, ja je volim; kao magarac; i nikada to ti nećeš razumeti. Ni za šta na svetu, za mater koja umire, za čast koju gubim, za strašne bolesti i sakatosti koje mogu naići, ja se ne bih odvojio od života: ali za nju da! Ja ne mogu živeti u strašnom položaju u kome se nalazim prema njoj. Da li si video gnusobu koja je bila u mojoj sobi? Svi su se odrekli onoga što je najvažnije u njima, da bi spasli taj... život, kojim se niko ne usuđuje poslužiti. Ja bar činim nešto za njega... ja ga se odričem. Sad ću se ubiti! I u poslednjem momentu ti kažem da nisam voleo nikoga na svetu, ni toga oca za kim plačem, ni Stevana, ni svoje detinjstvo bez matere, ni samoga sebe; ali sam nju voleo, i ja je volim, uprkos nje; uprkos vremena u kome živimo, uprkos svega toga što se zove život i što baca toliko gadnih gluposti između nas.

Rastko Petrović

Portrait of the Artist's Wife

2007-04-19T23:04:00.000+02:00

Dead girl

U New Yorku.

1910.

Wally in Red Blouse.

Na brodu.

Sa meduzama.

Sitting woman with legs.

U prvom sećanju.

Na ljuljašci.

Dead girl.

U mojoj sobi.

Na krevetu.

"Što je lepa ta ljubav...ali, ko su ti stranci što lupaju na vrata?"

2007-04-19T02:18:00.000+02:00

Ime je umetnost - Vladimir Kopicl

2007-04-17T22:31:00.000+02:00

U Novom Sadu, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine večeras je otvorena izložba "Nešto već jeste ovde ali mu nijedan oblik još uvek ne odgovara" koja treba da predstavi Vladimira Kopicla - umetnika. Na retrospektivnoj izložbi umesto radova Vladimira Kopicla, izložena je ideja o izložbi kao radu. Umesto umetnosti Vladimira Kopicla izložena je ideja o umetniku Vladimiru Kopiclu. Suštinski autonomno mišljenje nema nikakvih dodirnih tačaka sa sredstvima kojima se isto navodno registruje, baš kao što je i strela koja leti ka cilju potpuno nezavisna od cilja ─ jednako koliko i od onoga koji ju je inicijalno odapeo...

Vladimir Kopicl je jedan od pionira konceptualne umetnosti u Srbiji. Što se tiče koncepta retrospektivne izložbe V. Kopicla, moram reći da sam se iskreno uplašila onoga što čini temelj tog koncepta: ideja o umetniku Kopiclu, a ne njegovi radovi. To me nagoni na malo skepse, malo više da budem iskrena (Smrt umetnosti je nastupila kada je umetnička dela zamenila ideja o umetničkim delima - Bodrijar) ali videćemo kako to funkcioniše u praksi :)

Ovaj ciklus istraživanja vojvođanske neoavangarde je izuzetno dragocen, što zbog tzv. informativnih razloga, jer o radu Kopicla, Szombathya itd. malo se zna južno od Novog Sada, a bojim se i u NS-u samom. Važno je jer ovim izložbama se zadaje i "domaći zadatak" mlađim umetnicima, koji su u velikoj meri "blaženi u neznanju", ne samo što se tiče savremene umetnosti na međunarodnom nivou, već im i lokalna tradicija, u onom najpozitivnijem smislu, nije dovoljno poznata. Važno je i zbog toga što pokazuje koliko su vojvođanski neoavangardisti suštinski savremeni, koliko njihove ideje uspešno komuniciraju sa svetom u kome živimo, i onim koji će posle nas doći.

Izložena je izložba. Svratite.

*
1970.
Nešto već jeste ovde ali mu nijedan oblik još uvek ne odgovara

1980.
Nešto već jeste ovde ali mu nijedan predmet još uvek ne odgovara

1990.
Nešto već jeste ovde ali mu nijedan mit još uvek ne odgovara

2000.
Nešto već jeste ovde ali mu nijedan iznos još uvek ne odgovara

*

● Sve je tu i ničega nema: Strela koja promaši cilj – pogodila je sve ostalo...

● Strela koja pogodi cilj – promašila je sve ostalo...

● Strela koja leti ka cilju potpuno je nezavisna od cilja ─ jednako koliko i od ruke koja ju je inicijalno odapela...

Google kupio DoubleClick

2007-04-17T02:26:00.001+02:00

Internet gigant "Google" ne posustaje od velikih ulaganja i obogaćivanja vlastitih servisa pogotovo onih iz sveta marketinga, a dokaz tome je kupovina oglašivačke kompanije DoubleClick, za koju je Google izdvojio 3,1 milijardu dolara u kešu!
Ovo je najvećakupovina u istoriji američke kompanije. Dosadašnji rekord je bila kupovina kompanije za razmenu video sadržaja YouTube za 1,65 milijardi dolara ali u toj transakciji nije bio u pitanju gotov novac.
Prethodni vlasnik kompanije DoubleClick je bila privatna investiciona kompanija Hellman & Friedman, koji su kupili DoubleClick 2005. godine za nešto više od milijardu dolara. O mogućem kupcu kompanije DoubleClick se već neko vreme spekulisalo, a kao najveći interesent se spominjala kompanija Majkrosoft koja je htela da plati oko dve milijarde dolara.

Kraj jednog prijateljstva

2007-04-16T10:05:00.000+02:00

Još od Kaina, nikada

nijedna kazna nije

popravila svet ili ga

odvratila od činjenja zločina.

Sve je umekšano. Sivo. I ima jedan sat (klonuo na katedrali) kao iz crtanog filma, ili, kao da Dali tumači vreme.

- Tama je ono šta mi je intrigantno (pomalo, priznajem, zbog svog skrivenog defetizma) na tim barkonim slikama.. Mislim zanima me svetlost koje nema a ako je i ima ona je mračna. Meni je najbolja slika Karavađova Pozivanje Mateje

Svim tim lezilebovićima i lelemudama nije teško u životu. Ma, veruj mi kad ti lepo kažem. Ne znaju oni šta je iza, nesvesni. Oni su ti kao u cirkusu, pa ih strah od tigra, iako odlično znaju da im ne može ništa u njihovim udobnim sedištima. Moj komšija i njegova supruga su istinski nesrećni. To ja znam, a ti, ti to ne možeš uvideti, još uvek.

- A kako znaš da su istinski nesrećni?

- Lepo, niti govore, niti pišu. To je pravi znak da neko boluje.

Bruji, odzvanja put iz mene. Očajno tražim ogledalo koje će me iznova složiti, sakupiti, vaskrsnuti. Tamo sam. Njen stan pun crvene, tihe svetlosti. I ona, ljubav . . . vodi. U tišini, krišom. Dok oko mene mnoštvo glasova, pivo, cigareta. Neko dobro, strano pivo, i neka kvalitetna cigareta, strana. Ništa moje, ništa lično. I ljudi, neki koje ja ne zanimam, i neki koji mene ne zanimaju. I razgovor među nama. Vazduh, frišak, ni topao, ni hladan. I grokot utonule noći, što svojim zubima na sutra ujeda. I zadah tmine koja sa mnom grebe po staklenim tragovima njenih kolena, . . . umornih.

Da i ženama svane!

2007-04-15T21:07:00.000+02:00

Cisco “F_email” program za edukaciju nezaposlenih žena počinje 15. aprila

Dugoročna strategija kompanije Cisco® je kontinuirano ulaganje u obrazovanje žena i povećanje broja zaposlenih žena u polju nauke i informacionih tehnologija. U skladu s tim, Cisco Networking Academy (Net Acad) razvila je ‘’F_email‘’ projekat, koji će pomoći ženama u Srbiji koje su trenutno nezaposlene. Cilj programa je da se omogući obrazovanje iz oblasti informacionih tehnologija i pomogne preduzetnički duh koji imaju, a kompletan set kurseva i materijali su besplatni.

Weekend photo session!

2007-04-15T10:16:00.000+02:00

Subota za nama zaista je bio jedan pravi lepi sunčani aprilski dan! Gde sam ja bila i kako sam iskoristila sve epitete jučerašnjeg dana imate videti na ovim fotografijama. Ipak, evo da se pojasni:

lokacija bitisanja: Fruška gora
tačke odmora: Ledinačko jezero-Kraljeva stolica-Iriški venac-TV toranj-Grgeteg-Neradin.

Prozefest u Novom Sadu!

2007-04-13T01:50:00.000+02:00

Prozefest, prvi međunarodni festival proznog stvaralaštva u Srbiji počeće u utorak, 17. aprila u Novom Sadu, najavljeno je na jučerašnjoj konferenciji za novinare u Kulturnom centru Novog Sada koji je i producent ove manifestacije. Prozefest će otvoriti književnik i akademik Milorad Pavić u Svečanoj sali Matice srpske, ali će se programi Festivala dešavati na nekoliko mesta u gradu, a najviše u školama.

Ovaj Festival je i osnovan sa namerom da se književnost vrati svojim korenima, tačnije živom i neposrednom kontaktu autora sa čitalačkom publikom. Zato će eminentni strani i domaći pisci tokom četiri dana trajanja Fesivala čitati u javnim prostorima, razgovarati sa publikom, ali i odlaziti u institucije gde se književnost programski izučava - u gimnazije, na fakultete, umetničke škole i akademije i voditi dijaloge sa đacima i studentima na zajednički odabrane teme. Dakle, neka vrsta duha antičke Agore ili onoga što danas nazivamo kreativnim radionicama, istakao je književnik Sava Damjanov - inicijator i glavni urednik Prozefesta.
Za četiri dana tokom sledeće sedmice publika Prozefesta će imati priliku da sluša i razgovara sa Jasminom Mihajlović, Miodragom Raičevićem, Vladislavom Bajcem i Miloradom Pavićem od domaćih pisaca, kao i sa Nenadom Veličkovićem iz Bosne i Hercegovine, Ermisom Lafanazovskim iz Makedonije, Mihailom Šiškinom iz Rusije, Luizom Velš i Zoi Strahan iz Škotske, Irenom Karpom iz Ukrajine i Kšištofom Vargom iz Poljske.
Pored Matice srpske i Art kluba Kulturnog centra Novog Sada, Prozefest će biti održan i u Gimnaziji "Jovan Jovanović Zmaj", Karlovačkoj gimnaziji i Filozofskom fakultetu.

Kim Ki-Duk: "Time"

2007-04-12T13:51:00.000+02:00

"In the unborn world we heard the years hurtling past,
whirring like gears in a giant factory - time time time -
[...]
Bittersweet the sweat we tasted, the swollen tips we touched, the chafe of separate loins:
bittersweet the wine of one flesh they drank and drank."

Suji Kwock Kim, "Generation", Notes from the Divided Country.

As I was reading these lines from Suji Kwock Kim's beautiful collection of poetry, I recollected a somewhat problematic moment in my writing life: once upon a time, I wrote a 15-page essay on Kim Ki-Duk's Spring, Summer, Fall, Winter... and Spring. The essay in its original form never made it into the pages of the magazine it was intended for, and did not survive a hard drive crash (the postmodern version of the autodafé). The point of this anecdote is this: there are a lot of things to talk about when we talk about Kim Ki-Duk, to parody the title of a book by Raymond Carver, but there is a strong possibility that this excess of talk to which the filmmaker seems to invite us, viewers, spectators, commentators, may end up being nothing more than superfetatory trash, meant to crash and/or burn from the start.

Nevertheless, Kim Ki-Duk's cinema invites us to speak, think, find fault or inspiration with and in what he shows and what he does not, somewhere between beauty and horror, serenity and brutality. And Time, his thirteenth film, is no exception to the rule.

A compelling meditation on what I can only call, for lack of a better expression, temps vécu (roughly speaking, time as the experience of a subjective passing), the film inspired the following thoughts:

Kim Ki-Duk's films represent both a margin and a polar space. A margin because his work is located far, at the fringe of the Korean industry. It is outside the central space that mainstream cinema occupies in popular culture which organizes behaviors and constructs a particular type of mass consumption. It is also a polar space, not because his films are freezing cold (which they can be, at least metaphorically), but because even at the limit where they were pushed by his peers, his critics, part of his audience, and himself, they orient reflection, and also, disorients usual, conventional perspectives on social phenomena that revolve, among other things that hurt or kill, around the (mis)treatment of the female body as a problematic object of desire (teenage prostitution in Samaria, Birdcage Inn or Bad Guy, plastic surgery in Time, for example).

This persistent dimension of Kim Ki-Duk's films invariably seems to bring out the most extreme moral responses from a significant number of viewers, thus revealing the thin line that runs between ethics and aesthetics in the reception of his work. His borderline representations of social/sexual oppression have earned the filmmaker his reputation of a male chauvinistic, uncouth monster, especially in Korea. In addition to his, Kim Ki-Duk is often dismissed by his detractors as a pretentious “arthouse-film director”. But that is not exactly true. If anything, his films qualify as “filmed art”, rather than “art films”. The extent to which art is embedded in his work goes indeed way beyond mere gadgetry and decorative gimmicks (as is sometimes suggested) and forms a visual core on which the storylines depend. In Time, the narrative always comes back to the park-museum of Baemigumi, on the island of Mo, about 30 miles away from Seoul, where the sculptures of Lee Il-ho represent the stages of love in general, and of the lovers of the film in particular. The whole film, in one sense, is the story of a repeated return to the static, unchanging figures, silent witnesses of the shifting states of the love affair. Thus viewed, the sentimental seasons that the characters go through almost appear as incidental to the hypersymbolic artistic landscape at their core. This structural restraint (that one can hardly call a device, but is perhaps a strategy) is a trait commonly found in Kim Ki-Duk's work.

As a result, his films often feel like series of sequences sewn into a whole by a tenuous narrative thread. In the case of Time, the stitching line goes like this: a young woman, Seh-hee has been passionately in love with Ji-Woo (Ha Jung Woo, The Unforgiven) for years, but time has eroded their relationship into a slightly unpleasant affair marked by routine and sexual debacle. Convinced of her inadequacy as an object of desire, and unable to get over her jealousy, she resorts to plastic surgery to change her face, and disappears from the life of her boyfriend. Ji-woo after a few non sequitur encounters with various women and six months of self-pity, meets See-hee (Sung Hyun-Ah, Woman is the Future of Man) a strangely familiar-looking waitress, at the cafe he patronizes. Then, as is usual in a Kim Ki-Duk film, things go from wrong to worse.

Breaking with his formal rule of silence, Kim Ki-Duk has conceded here an unusual amount of room for the dialogues. But if speech is regained, there is still a sense of loss (of meaning, of consistency) in the dramatic scenes, which paradoxically accentuates their impact. The loss tightens the action and exacerbates the expressions of the couple, who oscillate, outside psychological norms, in the narrow margin between desperation and theatrical hysteria (not a word one should use lightly when speaking about a director accused of being “outrageously misogynistic”), causing as much violence to each other as they do to themselves. As Seh-Hee feels she failed to be accepted for what she is (“"the same boring face,” she dejectedly says to her lover) , she has this very face cut into another's, in an intensely clinical and critical moment when her flesh becomes a malleable mask, artistic material for the recreation of her self.

In this respect, even though superficially, the film is about Korean society's obsession with physical beauty, now turned into a major business by the plastic surgery boom, it is far from delving into sociological critique ground and actually deals with the metaphysical violence linked to the quest for identity.

If these characters are unable to find each other, if they go to the same places, the same café, the same sculpture garden over and over again, it is because in a way, they are less living beings than ghosts. All they can do is haunt and pass. They cannot really be there, let alone be together. Identity, being exclusively one's self, and not another, is an impossibility for them. They can only exist in passing, as ciphers, in the time that has always already passed, which is the only thing they can give to each other: that is to say, the failure to meet each other's needs and be adequate as perennial beings. This gift of vulnerability, of themselves as failed humans, make up the quasi-tangible beauty of Kim Ki-Duk's 13th film.

Sva naša dela utiču tako daleko,...

2007-04-12T11:39:00.000+02:00

...Na nebu beše samo jedan oblak, on je bio ljubičast, ali providan, stajaše nekako baš nad pristaništem, a u vrhu imađaše jednu zelenu, sjajnu zvezdu zornjaču.

...Cele te noći sećam se samo kao kroz san, mada me to boli, a mnogo me više ne boli, dragi moj. Pa ipak, taj čovek mi je postao više nego brat, eto tako, kao u snu.
...Ja sam pokušao da zaspim, ali je teško išlo, on mi je jednako šaputao, a svaki čas sam kao u nekom ogledalu video, nad svojom glavom, sam svoje lice. Bila je to čudna noć. Iznenada, on mi se učini davno poznat i mi smo dugo govorili. On je jednako počinjao o nebu.
...Mislio je o mladosti, a pričao mi je zamršeno, kao moj život. Tu je more bilo neke zelene boje kao trava u proleće; dugo je šaputao o toj boji. Posle je opet pričao o nekim rumenim prugama na nebu i dokazivao mi da su mu one pokazivale put, i da je plakao od radosti gledajući ih, a nikad dotle zaplakao nije. Sve je to bilo tako čudno, ali ja sam mislio da sam zaspao, no se trgoh, i videh ga kako stoji preda mnom sa svećom u ruci i šapuće mi, svetleći mi u lice: "nebo, nebo."

Iz Dnevnika o Čarnojeviću, Miloša Crnjanskog

HP Indigo tehnologija štampe

2007-04-11T10:51:00.001+02:00

U ComTrade Technology Center-u u periodu od 03-05. aprila održana je izložba pod nazivom ’’Umetnost HP indigo štampe - korak iznad tradicionalnog marketinga’’. Izložbu je organizovala kompanija Spinnaker, članica ComTrade Group zajedno sa svojim klijentima, vlasnicima HP Indigo mašina - najsavremenije opreme za digitalnu štampu.

Veliki broj posetilaca iz oblasti marketinga imalo je priliku da se kroz konkretne proizvode štampane na HP indigo mašinama upozna sa novim mogućnostima primene štampe u oblasti marketinga. Na prvom mestu tu je vrhunski kvalitet štampe malih tiraža, zatim mogućnosti štampe na najrazličitijim medijima - od svih vrsta papira do plastike i sintetičkih materijala.

Crno sunce - Julija Kristeva

2007-04-10T13:28:00.000+02:00

Депресивац: мрзак или рањен.

"Објекат" и "ствар" туге

Према класичној психоаналитичкој теорији (Абрахам, Фројд, М.Клајн), депресија, као жалост, скрива агресивност због изгубљеног објекта и тако открива амбивалентност депримираног човека спрам објекта његове жалости. "Волим га (изгледа да каже депресивац поводом изгубљеног бића или објекта), али га још више мрзим; зато што га волом, да га не бих изгубио, ја га смештам у себе; али пошто га мрзим, то друго у мени је зло ја, ја сам зао, ја сам ништа, ја се убијам". Приговор себи био би дакле приговор другом и погубљење себе, трагично прерушавање накажења другог. Разуме се, таква логика претпоставља строги над-ја и читаву сложену дијалектику идеализације и девалоризације себе и другог, целину промена које почивају на механизму идентификације. Јер идентификовањем мене са другим вољеним-мрским, утеловљењем-интропројекциојом-пројекцијом, у себи смештам његову дивну страну која постаје мој тирански и неопходни судац, као и његову гнусну страну која ме понижава и коју желим ликвидирати. Према томе, анализа депресије искориштава обелодањивање пошто је приговор себи мржња другог и пошто је бесумње преносни талас несумњиве сексуалне жеље. Разуме се да такво устоличење мржње у трансферу садржи опасности и да терапија депресије (чак и оне које се назива неуротском) дотиче схизоидно цепање.

Меланхолички канибализам, којег су истицали Фројд и Абрахам и који се појављује у бројним сновима и фантазмима депримираних, преводи страст држања у устима (премда вагина и анус такође могу да буду погодни за такву проверу) нетолерантног другог зато што имам жељу да срушим како бих боље поседовала живо. Радије поцепано, растргано, исечено, прогутано, пробављено . . . него изгубљено. Канибалско (свирепо) меланхолично нестварно је порицање стварности губитка као и смрти. Оно манифестује зебњу због губитка другог чинећи да надживи доиста напуштено али не одвојено ја од оног које га још и данас храни па се преображава у њега - које се такође препорађа - тим прождирањем.

Ипак, лечење нарцистичких личности учинило је други модалитет депресије разумљивим модерним аналитичарима. Далеко од тога да буде скривени напад на другог који је замишљен као несрећан јер је фрустриран, туга би била знак примитивног ја који је рањен, непотпун, празан. Такав појединац се не осећа повређен, већ погођен главном маном, урођеним недостатком. Његов јад не скрива кривицу или грешку освете која је снивана у тајности против амбивалентног објекта. Његова туга би пре била најархаичнији израз нарцистичке несимболизиве, неимениве ране, толико преурањене да неко вањско средство (субјект или објект) не може да јој буде приписано. За тај тип нарцистички депримираног туга је у стварности једини објект: тачније, она је замена објекту за који се везује, којег укроћава и милује у недостатку другог. У том случају, самоубиство није чин камуфлираног рата, већ сједињење с тугом и, изван ње, с немогућом, никад додирнутом, увек измештеном љубављу, толиким обећањима ништавила, смрти.

Mark Krik - Kafkina supa...

2007-04-10T09:10:00.000+02:00

...celokupna istorija književnosti u
četrnaest recepata
Dereta, 2006.
prevela
Vesna Roganović

Autor "Kafkine supe", Mark Krik je fotograf, a ova knjiga njegovo je prvo delo. Pred nama je istorija književnosti u četrnaest recepata, gde je Krik, glasovima Rejmonda Čendlera, Džejn Ostin, Franca Kafke, Irvina Velša, Marsela Prusta, Markesa, Stajnbeka, Markiza de Sada, Virdžinije Vulf, Homera, Grejema Grina, Borhesa, Pintera, Čosera, ispričao isto toliko priča na način i u tonalitetu, tehnici i maniru ovih pisaca. Svaka priča počinje jednim kulinarskim receptom (u priči o Prustu recept je "Tiramisu", u priči a la Gin, na stolu je pile na vijetnamski način, dok se storija ispričana Borhesovim glasom otvara receptom ribe list a la dipua). Ova knjiga predstavlja mali spisateljski medaljon u kome se ukrštaju gastronomsko i epsko sa likovnim, pošto je Krik, budući fotograf, svaku od ovih priča i ilustrovao najrazličitijim fotografijama koje, takođe, nose njegov autorski potpis.

FOTOGRAFIJA STABLA

2007-04-09T18:05:00.001+02:00

Audiatur et altera pars*

Osećajući se p(r)ozvanim da ovu priču zabeležim, na način koji, na moju golemu nesreću, pronalazi sam sebe, priču koja je svojim prvim brčkanjem u jajnicima moje glave, rešila, bez milosti, da bude ispričana. Moram reći da je priča do mene došla sasvim slučajno, no to je ujedno jedino što može pasti pod slučaj u čitavoj ovoj stvari.

Pre izvesnog vremena imao sam se upoznati sa jednom puvečenom, dosta melanholičnom i pomalo osobenjačkom ličnošću. Kako sam se ja to upoznao, gde i kojim povodom, moraću izostaviti, jer sam učen da iznosim istinu, ili da bolje kažem istinu, za koju verujem da je istina. Taj je čovek bio poseban po tome što je bio obdaren neuporedivim mikrofilološkim čulom, posebnim i jedinstvenim. On mi je pre otprilke godinu dana, jedne noći, ispričao priču "O Tirčetu":

Postojao je dečak, poznat po nadimku Tirče. Njegovi bejahu razvedeni od njegove treće godine, pa je mali Tirče živeo sa majkom u dvosobnom stanu. Oca je viđao svaki drugi vikend, tako je časni sud podelio stareteljstvo. Ali, i pored svega toga Tirče bejaše jedno normalno i zdravo dete. Beše najbolji đak u odeljenju. Bavio se plivanjem i posećivao časove veronauke. Voleo je svoje roditelje i nije se bunio kada mu ne bi ispunili ono što je zamislio, već ih je razumeo i prekidao da insistira na bilo čemu. Ali jedne večeri, dok je Tirče prilazio ulaznim vratima stana, vraćajući se iz grada, začuo je ljubavno roptanje, koje je, uveri se, dopiralo iz stana u kome su živeli Tirče i njegova majka. Kada se najzad još jednom uveri, izađe iz zgrade i pope se na drvo sa kojeg se jasno dao videti prozor majčine sobe. Video je majku ... Posmatrao je sve do samoga kraja. Od tada Tirče je neprekidno razmišljao kako da napusti majku a da je to najmanje povredi, jer je znao da neće moći da je unesrećenu gleda, a nije želeo da joj prigovara, to je njen život, dobro je to znao. Toga dana, rekao je majci kako želi da ide na školovanje van grada. Kao razloge naveo je da je on dovoljno star (16 godina) i da želi da se osamostali. Majka sa velikom tugom i strahom što pušta sina tako mladog, pristade, delimično i iz razloga što je shvatila da nikakvim protivljenjem Tirčeta neće zadržati. Prolazile su godine. Tirče je završio školu, postao uspešan u poslu koji je odabrao za svoj životni poziv. Sve mu je polazilo za rukom, i sa punim se pravom može reći da je Tirče bio srećan i zadovoljan. Međutim, nikako nije uspevao da pronađe životnu saputnicu. Nikada mu se ni jedna devojka nije svidela toliko da bi se za nju zainteresovao. Nije mogao da se zaljubi ni u jednu devojku. Prolazilo je vreme. Tirče je bio zabrinut. Jednoga lepog dana njegova majka je došla da ga poseti. Ona je već odavno bila zabrinuta, plašila se da Tirče ne ostane sam. Iznoseći mu svoje strahove od samoće, slučajno je pomenula dane kada je Tirče napustio rodni grad, i neke događaje o kojimasve ove godine nije govorila. Tirče je slušao reči svoje majke, i sam se pokušao prisetiti...nekog stabla na izdahu što se grana k'o da kaplje, sablasnost neba oko njega, i meseca....Bilo mu je strašno to što sada vide na tim slikama koje evocira.....Ustao je sa stolice, dohvatio kuhinjski nož i jednim ubodom usmrtio majku. Pobegao je sa mesta zločina, odmah. Nestao je sa lica mesta...ili, da ti bolje kažem...tu mu se gubi trag, ne zna se da li je živeo, ako jeste, gde to....ne zna se ništa više...mada...

Tu ga prekidoh.

- Kakva je to priča?

- Sad sam je smislio.

- Zašto?

- Onako, hteo sam ti nešto ispričati...

Pošto dobih odgovor, da je onako, hteo nešto da ispriča, pitao sam ga još trebam li tražiti neki razlog zašto mi je pričao, i zašto baš tako, tu priču. Rekao je da ne, a nešto malo posle dodao:

- Trebao si videti kako je to stablo izgledalo, bilo je nečeg u isto vreme jezivog i uzbuđujućeg, zvezde mu držahu opelo...

* Neka se čuje i duga strana

Opatija postaje e-grad

2007-04-05T11:54:00.000+02:00

Zajednička inicijativa Grada Opatije i Microsofta Hrvatske

OPATIJA - Grad Opatija i Microsoft Hrvatska namjeravaju zajednički pretvoriti Staru damu u e-grad u kojem će najnovija računalna tehnologija postati sastavni dio kulture svakodnevnog života.

Tu vijest potvrdio nam je gradonačelnik Opatije Amir Muzur, koji je o toj temi prošlog tjedna razgovarao s direktorom Microsofta Hrvatska Davorom Majetićem. - U Opatiji se već godinama održava središnja Microsoftova smotra Windaysi pa su obje strane nekako istodobno došle do zaključka da je prava šteta mogućnost za dobru suradnju svesti samo na nekoliko dana godišnje - tumači Muzur.

Nakon nekoliko neformalnih razgovora na tu temu prošlog tjedna uslijedio je i službeni sastanak u prostorijama Microsofta u Zagrebu, a inicijativa i prijedloga s obje strane bilo je na pretek.

Tri nove knjige

2007-04-05T07:51:00.000+02:00

Pod geslom Prvih 35 godina u večnosti, sinoć su u Vršcu, u sedištu KOV, predstavljene tri najnovije knjige ovog izdavača. U biblioteci Atlas vetrova, pojavila se knjiga Majkla Vajldinga "Pod znakom Saturna" u prevodu Dušice Marinkov Jovanović. Vajlding, je rođen 1942. u Engleskoj, u Vusteru, a posle završenih studija otišao je u Australiju. Njegove najznačajnije knjige su "Zajednički život", "Ambasada kratke priče", "Falusna šuma", "Čitanje znakova", "Paragvajski eksperiment", "Divlji snovi". Dve njegove knjige objavljene su na srpskom jeziku, a zastupljen je u dvema antologijama svetskkih priča koje su priredili David Albahari i Milisav Savić. Bio je gost KOV 1991. godine. Knjiga "Pod znakom Saturna" bavi se idejom zavere kroz mnoštvo niti koje se protežu kako kroz samo njeno oživljavanje, tako i kroz moguću analizu tog fenomena. Na upečatljiv način mini-roman Majkla Vajldinga bavi se problemima pojedinaca i malih zajednica a istovremeno prodire u sfere mentalne i emotivne intime. Po rečima Brusa Beneta, Vajldingovo delo "pruža obilje humora, fantazije i oštroumnih zapažanja o društvenim zbivanjima", a Donlivi uzvikuje "Proza dvadeset prvog veka za ljude dvadeset prvog veka".

Vreme za odlazak...

2007-04-03T15:18:00.000+02:00

- Više me ne voliš.
- Ne znam ni sam.
- Ni ja tebe više ne volim.
- Ne igraj se sa mnom.
- Ne igram se, govorim ti istinu. Više ništa ne osećam. Samo magloviti osećaj požude. Povremeno malo naklonosti.
- Zašto mi ovo sad govoriš?
- Zbog toga...Dobro je reći istinu, zar nije? Nemoj mi reći da te to boli, neću ti poverovati.
- Hoćeš da raskinemo? Hoćeš da ja odem?
- Da.
- Gde ću otići?Šta ću da radim?
- Baš me briga, samo hoću da odeš.
- Šta nije u redu? Nikad te takvog nisam video.
- Muka mi je od ove sjebane situacije. Živiš na moj račun. Šta misliš ko si ti?
- Kao da si ti neko sjajan, sa svojim usranim fotosima! Arogantno kopile! Ne trebaš mi u mom životu!
- Kupi svoje stvari i izlazi napolje!
- Dobro, jači si, je l' si srećan? Samo napred, ubi me.
- Seronjo..
- Oprosti mi...

...

- Vidimo se.
- Zvaćeš me?
- Naravno......Ustvari, neću.
- Zašto tako kažeš? U čemu je stvar? Osećaš li se dobro?
- Imam nešto da ti kažem.
- Šta?
- Nije baš lako. Hoćeš me otpratiti do kuće? Želiš li malo votke?
- Sad piješ i preko dana?
- Povremeno.
- U redu, votka. Pa?
- Pa...Nedostaješ mi.
- O, stvarno?
- Sad je pomalo kasno, zar ne?
- Znam.
- Ali hoću nešto da te pitam.
- Šta to?
- Želim da vodim Ijubav s tobom još jedan poslednji put. Želim da te dodirujem, osetim miris tvoje kože.
- Nisam baš rapoložen za to.
- Da li te sada ne privlačim?
- Više mi se to uopšte ne radi. Gotovo je.
- Samo jednom, poslednji put.
- U čemu je poenta? Čudno je da si ti to rekao. Ja to sebi stalno ponavljam u zadnje vreme. Pitanje je zaglavljeno u mojoj glavi. Osim danas, nisam mislio o njemu. Ali jesi ti.
- Znaš šta? Osećao bi se kao da sam bio kurva, radeći to da ti se zahvalim, a to ne želim.
- Razumem te.
- Daj mi ruku. Možeš li osetiti moje srce?
- Još uvek kuca.

"Yahoo! Mail" uskoro bez limita!

2007-04-01T16:15:00.000+02:00

Povodom deset godina postojanja, američki Internet gigant "Yahoo" obradovao je svetsku javnost informacijom da će od maja ove godine svoju godišnjicu obeležiti na specifican način - kapacitet webmaila sa 1GB će proširiti na neograničeno korišćenje!

Po broju korisnika, Yahoo!Mail se nalazi na prvom mestu sa 250 miliona korisnika, dok je na drugom mestu Microsoftov "Live Mail" sa 228 miliona korisnika, pa "Google" Gmail sa 51 milionom. Ovo je definitivno pravi poklon korinsicima za deseti rodjendan.

Iz kompanije kažu da će spremno dočekati povećanje opterećenja, i da će investirati u proširenje kapaciteta kada i gde se pokaže da za takvim potezom postoji potreba.

EX-YU TRAVELERS GUIDE BOOK

2007-04-01T12:02:00.000+02:00

Udruženje građana Biro i festival Exit raspisuju konkurs za mlade autore iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i sa Kosova, za rad na projektu "Ex-yu Travelers Guide Book". Cilj projekta je izrada kulturnog "vodiča" za mlade putnike iz regiona sa akcentom na savremenu pop-kulturu i ‘lifestyle’ mladih. "Vodič" treba da pruži osnovne informacije o lokalnim kulturnim scenama i alternativim životim stilovima u izabranim gradovima na teritoriji Srbije, Kosova, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Makedonije. Iz svake od navedenih zemalja biće izabran po jedan autor-saradnik. Kriterijumi za izbor autora-saradnika biće - iskustvo i rad u sličnim projektima, poznavanje lokalnih umetničkih scena i društveno angažovano delovanje. Poziv je upućen svim zainteresovanim autorim, koji bi trebalo da svoje biografije pošalju na adresu VODICŽBIRO.org.yu, najkasnije do 20. aprila 2007. godine. Uz biografiju, neophodno je poslati opis pet "lokacija" iz njihovog grada. Pod lokacijama se ne podrazumevaju samo prepoznatljiva turistička mesta, već, pre svega, gradski i kulturni život: galerije, klubovi, kafići, prodavnice ploča, muzička scena (alternativni bendovi, DJ-evi, izdavačke kuće), radnje sa second-hand odećom, vinski podrumi i pivare, kultne pekare, parkovi, ‘stekovi’... Ukratko, sve ono što kandidati smatraju autentičnim i karakterističnim u svojoj gradskoj sredini. Nije reč o klasičnom "turističkom vodiču", pa ne treba bežati od ličnih zapažanja. Projekat će biti realizovan u periodu maj-jun 2007. godine. Dodatne informacije na 381 64/153 43 20 (http://www.biro.org.yu)

Čemu pesnici...ili, pismo roditeljima..

2007-03-31T14:44:00.000+02:00

"Ozbiljno je mislio da je manja nesreća ubiti jednog čoveka nego napraviti dete: u prvom slučaju oduzmemo život, ali ne čitav život, već polovinu, ili četvrtinu, ili jednu petinu onog bitisanja koje se primiče kraju, koje bi se završilo i bez vas; ali u drugome, govorio je on, zar nećete biti odgovorni za sve suze koje će ono proliti od kolevke pa do groba? Bez vas, ono se ne bi rodilo, a zašto se rodilo? Radi vaše zabave, svakako ne radi svoje? Radi toga da nosi vaše ime, ime jedne budale? Isto bi toliko vredelo da ga napišete na kakav zid, šta će vam čovek samo zato da nosi teret radi tri četiri slova?"

Gistav Flober Novembar

Symantec tvrdi da je Mac OS X nebezbedan

2007-03-31T10:07:00.000+02:00

"11th Internet Security Threat Report", poslednji bezbednosni izveštaj kompanije Symantec koji ta kompanija izdaje u pravilnim vremenskim razmacima, tvrdi da je Mac OS X nebezbedan operativni sistem, ako ne i nebezbedniji od Windowsa, zavisno od tačke gledišta. Navodi se da je u drugoj polovini 2006. pronađeno 39 rupa u Windowsu, za koje je Microsoftu trebalo u proseku 21 dan da ih zakrpi, dok su u istom periodu otkrivene 43 rupe u Mac OS X operativnom sistemu, za koje je trebalo u proseku 66 dana da budu zakrpljene.

устах, ал се не пробудих....

2007-03-30T10:31:00.000+02:00

Она учи звезде да буду јетке

Спава са својим мраком из загрижености

Спанђала се са временом

Мешајући свој пепео са свежином зоре

Она светли: то светли њена празнина

Њена ће немоћ осветлити наше путеве

Сунце је име њеног насиља

Њена издајства скрива људско срце

Сунце се окреће истина мења место

Онима који остају верни остаје само лаж

Ал на истинитом месту је хладно

На истинитом месту нико не диже дом

B.M.

U NOVOSADSKOM SNP POČELE PROBE ZA "ZLOČIN NAD DIVLJIM ZVERIMA"

2007-03-30T09:57:00.000+02:00

U Drami Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu otpočele su probe novog komada s radnim naslovom "Zločin nad divljim zverima". Biće to praizvedba drame pisca mlađe generacije Dušana Spasojevića, čiji je tekst već javno čitan u okviru Projekta tri, pre dve sezone. Autorsku ekipi predvodi takođe mladi tim - reditelj Boris Liješević i scenograf Ljerka Hribar, uz iskusnu kostimografkinju Bojanu Nikitović, čiji je rad ovenčan Sterijinim nagradama a, odnedavno, i Oskarom (kao asistent kostimografa Milene Kanonero u filmu "Marija Antoaneta" u režiji Sofije Kopole). U drami "Zločin nad divljim zverima" igraće Boris Isaković, Jasna Đuričić, Novak Bilbija, Gordana Đurđević Dimić, Dragomir Pešić, Aleksandar Gajin, Strahinja Bojović i studenti Akademije umetnosti Stefan Trifunović, Marija Mitrović i Marko Savić. Datum premijere još nije preciziran, ali predviđa se da će se ova predstava naći na repretoaru do kraja ove sezone.

Novi trojanac napada Skype

2007-03-29T09:27:00.000+02:00

Nakon februarske panike, među korisnicima telefonske mreže Skype, ovih dana pojavio se novi trojanac koji hara Internetom i napada korisnike pomenute aplikacije.

Naime, reč je o malicioznom kodu koji nosi nazive "Warezov" i "Stration". Trojanac je sličan njegovoj prošloj verziji, ali se ipak razlikuje po nekim detaljima, poput nove adrese koja sadrži linkove sa malicioznim fajlovima.

Informaciju o ovom trojancu objavila je kompanija Websense koja upozorava korisnike Skypea da pripaze na poruke naslova "Check up this". Den Hjubard iz firme Websense, tvrdi da iako trojanac za sada nije široko rasprostranjen, pravi svoj put širom mreže.

DEVOJKA LJUBIČASTIH OČIJU

2007-03-29T01:14:00.000+02:00

Vetar se survavao preko dna ulice. Neka su svetla gorela, još niže, dole. Mrak, koji od uglova beži. Gorim. A vetar se grlom širi. Popucali oblaci, grad bi da porode. Možda će ona, ipak, doći. Možda će, ipak, računajući na gordost i sram, podignuti jedan zlatnik za mene, na zajam, uz kamatu. Najvažnije je uvek bilo biti u skladu sa sobom, odnosno razumeti, najvažnije je uvek bilo razumeti ono što se dešava, sada, ovde, ali i posle, i to je dobro. To je ono što je bitno, znati šta se dešava. Ako je nešto zanimljivo jedino što treba jeste da zanimljivo i ostane. To treba napraviti. Ne poneti se.

Gledam kako mi prilazi. Uvučen hod, onako po engleski...kako se po Londonu šetalo posle Drugog svetskog rata. Izvrnuta gornja usna, pogled bačen gore, gde traga za prostor-prazninom, kao da to nije oksimoron. Bez osmeha, bez oblika. Hladnokrvna da se noćas poda samoubici a ujutru ode svome stanu, i legne u svoju sigurnu postelju - samoću. Važno je to. Da li je važno? Evo ih, sasvim su tu, Ona, i njena "realnost", uobličena u fotografiju koju, bojeći se da se ne izgubi, neprekidno stiska u đepu...

- Zdravo.

Progovaram dok postajem svesna njenog trenutnog tripa, njenog stalnog tripa, njenih malih asocijacija, koje u povratku na mene umeju baciti senku ogromnih dinosaurusa, na drumu, na kom se ostavljam dok se vraćam, u povratku...

- Zdravo.

Jedno malo sasvim formalno, izgužvano zdravo i opet pogled gore, desno, potraga... Ja sada ćutim. Posmatram borbu tog pogleda, vidim koliko mu je teško naći tu prostor-prazninu, i to mi se u momentu učini smešno, malo i uzaludno, te se nasmejah. I ona to spazi, ali ne obustavi svoj pogled.

Najzad me pogleda u oči.... kao da je bila rešila da će ostati pri svome štagod u njima zatekla....zna ona to, pripremala se....ali to nikako nije isto....ne... sada je zbunjena. I onda poplava:

- Zamisli sliku: more, zeleno svetlucanje ružičastog grada sa pljosnatim i oštrim krovovima, iznad stazu prekinutu nad provalijom, zelenu kamenu ženu zlatnih obrva i ljubičastih očiju levo, pored grada, i na nebu snežno ružičaste hrizanteme - moja buduća slika.

Ostajem zapljusnuta indolentnošću naglašenih reči, da bi se naposletku reči pretvorile u sliku... zelena kamena žena...ljubičaste oči....to liči na nju. Na vetar. Sutra će je ta slika podsetiti na Matoševu "Utjehu kose", i to će mi reći, napisati, ne znam, ne sećam se više. Ako ikada naslika tu sliku daće joj naziv "U smrti se sniva". Trebala bih joj sada reći kako stihovi naglo postaju osušeni leptiri, ali da u to ne treba verovati, ne treba, sve dok to ne postane toliko očigledno.... Jer ako bi takvo što mogli predviditi, bili bi prazni, i laki, možda nežni, možda i bezbrižni... ko će to znati? Sigurno da izgledam smešno na toj pozornici dok oponašam let ptice, u jednoj kranje isfoliranoj ulozi...

Vreme, ovlaženo sinoćnim nemirom lije niz dan. Čekam ušće, inteligenciju ponoćnih zvukova. Ćutale smo, jer svaka je misao bila odjek prethodnog zvuka. Nastupio je onaj trenutak kada smo već sve izgovorile pa smo sada mislima prevlačile reči, one iste, nekad zvečeće, ne usuđujući se, ne nalazeći za pogodno opet ih izgovoriti, one su lebdele iznad nas, od nje do mene, od mene do nje, slažući se u Vavilonsku kulu, iako su, a to smo obe znale, od pre nekog vremena postale pritajeni eho, prošlost, bez boje i tona, puko značenje, puki duh, bez tela.

Odrazi koje videsmo, a svaka je videla svoj sopstveni odraz u onoj drugoj, na momenat bljesnuše u potocima svetlosti nakon kojih uslediše magla i slepilo, nakon kojih će naposletku doći do ćutanja, prećutkivanja, golog odsustva. No, vetar je nastavljao da duva. Vetar na svojim širokim leđima nosi promenu.

Onda je ona počela da govori.

Znam pouzdano da se MOŽE ŽIVETI i to srećno, i nema razloga umesto toga birati (samo)ubistvo (mentalno ili fizičko, svejedno). To da se samo kroz nesreću (ili šta već) može ići ka dubini, ili, ako više voliš, da je sreća površnost (kao što je u tvom sistemu, koji me, moram priznati, razočarava svojom nezrelošću) čista je utopija i glupost. Isto tako mislim da samo SREĆAN ČOVEK MOŽE BITI PESNIK, stvaralac uopšte, i da dekadencija vodi samo smrti iz koje se ne rađa ništa. Ne mislim, naravno, da treba živeti na površini, vegetirati, ne razmišljati, već se radi o jednoj mnogo suštinskijoj sreći koja je samo u pomirenosti sa sobom.

Neprimećeno od nje, zasebno od svega što se ništilo i sabiralo između naših razgovora, NAS, preda mnom je ostajao izbor, izbor sveodređujući, izbor samoodređujući. Svo to vreme tiskan u pozadinu ali isto tako u tom istom svom vremenu prihvatan od mene kao nužnost, i ja sam: birala ludilo na mesto zla. Bio je to moj savršeni beg, a ona moja jednina, šansa da ovaj put uronim u detinjstvo sa namerom da ga sakupim u celinu i jednom za sva vremena odživim onako kako živ čovek mora proživeti svoje detinjstvo, da bih ga se naposletku mogla sećati onako kako se živ čovek mora sećati svog detinjstva.

B-LINK - Beogradski festival novih komunikacija

2007-03-28T01:26:00.001+02:00

Beogradski festival novih komunikacija B-Link 01 održaće se u galeriji O3one od 15. - 22. aprila. B-LINK - beogradski festival novih komunikacija istražuje i predstavlja sadržaje koji se generišu u okviru novih komunikacionih sistema: interneta i mobilne telefonije. Osnovni fokus festivala usmeren je na kreativne i inovativne tendencije u oblasti eksperimentalnog umetničkog stvaralaštva, web dizajna i poslovanja na mreži.

Lacht mich aus

2007-03-25T00:01:00.000+01:00

Wer jetzt lacht irgendwo in der Nacht,
ohne Grund lacht in der Nacht,
lacht mich aus.

Rainer Maria Rilke ( 1876 - 1926)

VEČERAS PREMIJERA DRAME "JA ILI NEKO DRUGI"

2007-03-23T12:24:00.000+01:00

Večeras će u SNP-u premijerno biti izvedena predstava "Ja ili neko drugi", dramu je napisala Maja Pelević (rođena 13.02.1981. godine, diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2005.) Evo šta kaže autorka o svojoj novoj drami:

Da li postoji i jedna sfera u savremenom medijatizovanom društvu u kojoj je čovek slobodan? I da li je ta tako često korišćena reč “sloboda” prešavši iz dvadesetog u dvadeset prvi vek, promenila ili izgubila smisao? To je bilo moje metafizičko polazište za pisanje drame Ja ili neko drugi. Subjekt koji se šeta iz slike u sliku, iz predstave u predstavu, u potrazi za identitetom. U toj mreži medijskih konstrukcija on se uvek nalazi između dve realnosti – svoje i tuđe, intimne i javne, gradeći sebe ili nekog drugog. A intimno polazište za pisanje drame pronašla sam u delu sebe koji još ne potpada pod gore pomenuti uticaj – u svojim strahovima. Plašim se nepoznatog. Plašim se gubitka kontrole. Plašim se zatvorenog prostora i bliskosti. Plašim se sebe bez maski koje mi nameće savremeno društvo a sa kojima se tako često osećam moćno. Plašim se gubitka te moći koja nestaje u izolaciji.

Priča o austrijskoj devojčici koju je kidnaper držao osam godina u zatočeništvu pokrenula je sva ova pitanja, ali na subjektivan način. U strahu da se ne vežem previše za tuđu biografiju okrenula sam se svojoj. I u njoj sam pronašla formu kroz koju mogu da ispričam svoju priču u tuđem događaju – pesmu.

Prva ruka drame je moja balada o savremenom svetu. Svetu u kome ne možemo više jasno da tvrdimo šta je dobro a šta zlo, ko je krivac a ko nije, ko je kidnaper a ko žrtva. U njemu se često pitamo gde su granice slobode i da li ona zaista nestaje između četiri zida. Ili je zatočeništvo veće u otvorenom prostoru reklama i bilborda gde se broj mogućnosti povećava iz koraka u korak?

Izolacija je jedini način da shvatimo koliko smo prestali da poznajemo sebe.

Prilikom pisanja odlučila sam da se izolujem dva dana od sveta. Shvatila sam da više od dva dana neću moći da izdržim. To me je prilično uplašilo. Zatvorila sam se u kuću. Isključila telefone i sve ostale tehničke uređaje. Pored komunikacije bilo mi je zabranjeno i da čitam bilo šta osim svojih starih dnevnika. Mogla sam jedino da pišem. Kad sam se “vratila” u “realnost” imala sam šta da pročitam. Prvo što mi je palo na pamet je: “da li je moguće da sam ovo ja… i ovo i ovo… kao da je u pitanju neko drugi”. Shvatila sam da ću morati u budućnosti malo češće da pričam sa sobom. I strašno je kad Branko Miljković kaže: “Budućnost nije ono što će doći, mnogo šta će se, jednostavo, ponoviti”. Kada ti društvo nameće određenu vrstu ponašanja, pogleda na svet, sve postaje konstrukcija. A konstrukcija dovodi do toga da životi liče na simulaciju.

Ova priča je nastala spontano i zbog toga je dobila ovaj oblik koji ima. Reditelj, Kokan Mladenović, posle mog dvadesetominutnog kašnjenja, zbog gužve u saobraćaju, u poslastičarnici, saopštio mi je da ima ideju. Ideja je bila priča o kidnapovanoj austrijskoj devojčici. I kad smo već kod slobode, dao mi je potpunu slobodu da s tom pričom radim šta god hoću. Bitno je bilo to da su nam se recepti o percepciji savremenog sveta poklopili i nastala je drama ili nešto drugo.

Maja PELEVIĆ

sajt za promovisanje nove srpske drame

(PO)ETIKA ODEVANJA U ROMANU HODOČAŠĆE ARSENIJA NJEGOVANA

2007-03-21T23:51:00.000+01:00

Nedavno je pet novinara i snimatelja vraćeno sa ulaza u Narodnu skupštinu, pošto nisu bili obučeni primereno novim pravilima o oblačenju. Oni su došli u parlament u patikama, kojima je „ulaz" zabranjen. Bilo je malo debate sa obezbeđenjem o tome da li je reč o patikama ili o sportskim cipelama, ali pokušaji jednog od novinara da objasni kako je on to što oni smatraju patikama kupio kao cipele nisu pomogli. On je morao kući, da se preobuje, i vrati u cipelama, ali „cipelama koje su lako prepoznatljive". Tako glasi isečak iz novina o ovom simpatičnom incidentu u našoj prestonici. Naime, ako malo bolje obratimo pažnju, i na momenat se uozbiljimo, prevazilazeći u zapažanju lucidnost i zabavnost ovoga isečka, možemo uočiti u tekstu izvesna "nova pravila". Ta nam nova pravila mogu poslužiti kao svedočanstvo (da ne kažem, dokaz) o postojanju čitavog jednog kodeksa ponašanja, pa u okviru toga i pravila odevanja, koja predstavljaju sastavni deo funkcionisanja jedne ustanove (u ovom slučaju Narodne skupštine), ali i sastavni deo same ustanove (naime, pravila su ustanova), koja ravnopravno učestvuju u formiranju njenog identiteta. U Pekićevom romanu Hodočašće Arsenija Njegovana, Arsenije je u neku ruku ta ustanova. Jedna ustanova za sebe, sa svim svojim pravilima, prirodnim ili ne, ponovljenim ili inovativnim, ali njegovim, kojih se on pedantno i sa ogromnam predanošću od početka do kraja strogo pridržava. Otuda sva njegova pravila aktivno učestvuju u prezentaciji njegovog identiteta, iliti prezentaciji glavnog junaka romana, ako to postavimo na istancu literarnosti, a onda i u neku, možemo reći vrstu njene podvrste - fiktivnost.

Možemo otići korak dalje da bi videli kako su pravila oblačenja kao sastavni deo svih pravila koji zajedno kreiraju identitet, pojednačni primer za ono što je opšte, za ono što je smisao ili suština. Tako ćemo doći u situaciju da sivi Borsalino sa krutim klobukom, debelim usekom svrh temena, uvrnutim obodom i crnom pantljikom od svile, ne poimamo više samo u kontekstu njegove osnovne namene, tj. njegove upotrebne vrednosti (nošenja) već ćemo mu pridodati (učitati) i neka šira značenja. Tako ćemo šeširu na glavi Arsenija - šeširu koji u dva navrata (27. marta 1941. i 1968), sa razmakom od 27 godina, poskakuje na ramenima demonstranata i završava pod nogama "crvenog barjaktara" koga će Arsenije umlatiti svojim štapom sa srebrnom glavom hrta, na kojoj će ostati trag zastave - pridodati i značenje osnovnog građanskog atributa. Šešir nam tako može reći da je Arsenije Njegovan pripadao nečemu što se u Srbiji naglo uspinjalo i podjednako brzo propadalo, klasi urbanih trgovaca i profesionalaca čije su sudbine zapečaćene Drugim svetskim ratom i komunizmom. Arsenije Njegovan je graditelj u zemlji u kojoj se gradovi večito svode na ruševine, kako od strane stranih osvajača, tako i, u slučajevima Sarajeva i Vukovara, od strane domaćih ludaka.

Ali, nije mi se dalo da biram, kad sam šifonjer otključao, o šipki je zaogrnuto platnom i zasuto naftalinom visilo samo jedno odelo - ono crno, ono što sam ga za pogrebe uzimao...Dakle, Arsenije u šifonjeru zatiče samo jedno svoje odelo. Kao da ovde odela simbolično jesu ljudske kože (pl), koja na svom materijalu nose određeno iskustvo, određene bore i ožiljke. Arseniju je ostalo još jedno takvo odelo. Ne treba, isto tako, pročitati sve tomove Marsela Prusta da bi se shvatilo koliko se efektno garderobom mogu maskirati burna prošlost, nesrećan brak ili "neprilični" seksualni afiniteti: crveni suncobrani vojvotkinje od Germanta i Odetini bledoljubičasti karnerići zasenjuju sve njihove nevolje i tajne. Na isti način i Arsenije priča o svojim odelima, pominje kada ih je nosio u kojim periodima, za koje prilike. Njegova odela svedoče o raznim dobima njegovog života. Kodeks podrazumeva da određeni tip odeće ima utvrđeno značenje. Pokušaj da se oblačenje dekontekstualizuje, učini irelevantnim i besmislenim, po pravilu je bezuspešan. Odeća je uvek znak, čak i kad pokušamo da je lišimo svake znakovnosti. Mol Flanders iz istoimenog romana Danijela Defoa, preoblači se u muškarca i uzima ime Gabrijel Spenser kako bi mogla nesmetano da krade. Umesto kao efektan scenski kostim, ona mušku odeću koristi kao zaštitni paravan, kao način da se obmane okolina i dobije na vremenu: ipak, Mol ne propušta da se čitaocu požali kako je "nemoguće biti okretan, pripravan i vešt u neprirodnoj odeći".. Arsenijev karakter i njegovu tragičnu individualnu egzistenciju slede i njegove stvari, između ostalog i njegovi odevni predmeti. Bez šešira lišen je Arsenije svog osnovnog građaskog atributa.

Treba napomenuti ono što i Pekić napominje da je materijal od kakvog je sašivena zastava, nosioca studentskih demonstracija 1968., neki jeftin i krajnje nekvalitetan, gotovo bez stila. Međutim, i to što se nije imalo stila i dalje je činilo neki, kakav, ali takav, stil. Ponekad čovek pomisli da se ni jedna stvar na svetu ne da uništiti, da jednostavno ništa što jednom bude ne može u potpunosti nestati, već se samo da transformisati. Tako je i sa stilom, to što je Arseniju parče te zastave ukidalo stil, ne znači da nekakvog stila nije bilo. Samo što je sa Arsenijem mnogo veći problem. Naime, on je u specifičnom odnosu prema istoriji, u nekoj vrsti sukoba sa istorijom. Istorija je u Hodočašću ironijska struktura koja pokazuje kako se ponovljene sekvence prošlosti u životu istoga junaka pretvaraju u ruganje ideološkim i utopijskim projektima, čija je žrtva Arsenije Njegovan. U takvoj ulozi on postaje protagonista tragi-farse. Otud je i slika njegovog “gordog” posrtanja u sudaru sa istorijom koju ne razume i ne prihvata komična i groteskna. Arsenije je instrumentalizovana, postvarena ličnost, dakle čovek koji ne poseduje nego je posedovan. Ta okolnost se mora imati u vidu ne samo kao argument pogodan pri karakterizaciji Arsenijeve ličnosti, već i kao činjenica od presudnog značaja za razumevanje unutarnje arhitektonike ovoga dela.

Arsenije, kao i Isidor i veći deo familije Njegovan, ima svoj svet, fiktivan, u kojem je pokušao primeniti neka spoljna pravila, ali i obrnuto, neka svoja na svet oko sebe, koji je bivao slep i za njega i njegova pravila. Iz svog sveta on nije mogao menjati realni, iako se čini da je njegov svet bivao realniji od realnog. Kao primer za to možemo navesti Isidorove reči: "Može se i u šuplju bukvu ući pa je zbog toga nećemo proglasiti građevinom. Ono što je nestvarno ništa stvarno ne može proizvesti." Svo su se oni vreme ustvari bavili sobom. Iako Arsenije to poriče, tvrdeći da se on bavio svojim kućama, ali nije li to isto? Bavio se onim što je on sam, "ja nemam kuće; mi se, ja i moje kuće, međusobno imamo", Arsenije i kuće su jedna celina.

Način odevanja u Pekićevom romanu tako možemo čitati kao određenu poetiku, u kontekstu romana i istorijske podloge koju on nudi. Sa druge strane, odevni predmeti se uopšteno mogu tumačiti, i kao deo piščeve poetike, ili sredstva, u zavisnosti od sistema u kome progovaraju. U svom tekstu Crni građanski redengot , Pekić kaže: "Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet, i namesto građanskih dogmi opijali se egzistancijalističkim nihilizmom i rakijom (pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili smo se kao strašila da bismo sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali građansku strogost i jednostavnost . . . Migriraju uvek najpre preteranosti [...] Kao Théophile Gautier na premijeri Hugo-Verdi-jevih Hernani-a, građanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku ...."

pročitajte roman

Maske naše nasušne

2007-03-21T11:29:00.000+01:00

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 412-413) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi ...

Mikenske maske od zlatnog lima (s onom za koju je Šliman 1876. držao da je lik razoritelja Troje Agamemnona). Maske indijskih vračeva sa očnjacima Grizlija. Demonske perjane maske Inka. Maske sa otoka Jave od drveta. Krznene maske Eskima. Japanske pozorišne maske. Dodolske maske Istočne Srbije za prizivanje kiše. Maskenbalske maske.

I najzad maske od ljudske kože kojima se služimo svakodnevno ...

Isprekidan ali vidljiv evolutivan put vodi od erotične pantomime tetreba do derviškog transa ili budističkog Gi-Ga-Kua, od razuzdanog plesa delfina do rituala maskiranih pratilaca boga Ko-Va-Vea iz plemena Elema (Nova Gvineja), ali i od smrtonosnih parenja Bogomoljki do sado-mazohističkih orgija pod obrazinama ljudi kojima je monotonija polnog akta postala nepodnošljiva ...

HorrorMaska, igra i borba za opstanak oduvek su išli ruku pod ruku. Ljudi su se najpre maskirali za bogove, zatim za ljude, ali je opstanak, preživljavanje uvek bio primaran cilj. Isti kod zoološke i građanske mimikrije.

Razlozi koji, kroz generacije, dovode guštera Kameleona do sposobnosti da promenom boje uzme lik okoline, usavršivši i napad i odbranu, upravljaju i našim prilagođavanjima, našim maskiranjima. (Jer, najčešće, prilagođavanje čoveka je njegovo maskiranje – u nešto drugo.) ...

Noga primata majmuna eonima se pretvara u Engelsovu "oslobođenu ruku", ali nas to, uprkos Engelsu, ne čini ljudima. Ne čini rad majmuna čovekom. Čak ni ako je inteligentan, kao što je naš – ponekad. Inteligencija instinkta, bar u zoni opstanka vrste, nadmaša inteligenciju svesti.

Mravi su izrazito kolektivističko društvo, u kome je život svake jedinke tek funkcija potrebe cele mravlje kolonije. Gde je suverenost zajednice tako harmonično i efikasno sprovedena kao u košnicama pčela? ...

Maska je ono što od nas čini ljude. Kakve, to je sasvim drugo pitanje ...

Preuzeto sa bloga Borislava Pekića, koji je pokrenula i koji između ostalog vodi njegova supruga Ljiljana Pekić.

Štagod vam treba....

2007-03-20T19:15:00.000+01:00

Digitalna biblioteka Srbije.

Eto, nema više izlazaka iz stana do biblioteke! Ovde možete naći sve što vam je potrebno! Odnedavno je na raspolaganju dnevni list Politika i to u periodu od 1904. do 1943; zatim tu je Zenit (1921–1926) Digitalne slike stranica svih brojeva časopisa Zenit. Časopis Zenit je do 1923. godine izlazio u Zagrebu, a potom u Beogradu, i predstavlja najznačajni avangardni časopis na teritoriji Jugoslavije i jedan od značajnijih na mapi evropske avangarde. Tamo možete naći po prvi put objavljene pesme i eseje Vinavera, Nastasijevića, Petrovića, Crnjanskog...U periodu od 1921. do 1926. godine izašla su ukupno 43 broja, jedan plakat Zenitismus, kao i jedno dnevno izdanje Zenit novina od 23. septembra 1922.
Digitalna zbirka Zenit načinjena je na osnovu kompleta časopisa Zenit iz ostavštine avangardnog umetnika Ljubomira Micića (1895–1971), koja se od 1980. nalazi u posebnim fondovima NBS.

Jednom sam se prejao hašiša!

2007-03-20T10:07:00.000+01:00

Jutarnja idila

2007-03-17T12:42:00.000+01:00

Po starom dobrom principu:

"jutro će promeniti sve!"

Jedna (o)srednja pripovetka - LUTALICA

2007-03-16T09:36:00.000+01:00

Pripovetka je napisana aprila '06. Naime, u to sam vreme spremala istoriju umetnosti, pa su mi kao posledica (ili rezultat?) glavu naselile neke trajne, do danas, neidentifikovane figure (ne uzimajući njihovu majušnost i šarenilo kao ozbiljan kriterijum za postojanje kakvog njihovog identiteta).

Apodiktičan početak jedne priče morao bi krenuti ovako: neki su se arlekini sa maskama na licu vrzmali po ulicama.... Oni tresoše svojim drvenim mačevima po našim glavama, a mi mislismo da su naprave u njihovim rukama muzički instrumenti, doduše neki nesvakidašnji, neuobličeni muzički instrumenti, i začudili smo se kada otkrismo da se njihovom upotrebom, u rukama tih arlekina, ne doseže nikakva melodija, nikakva muzika koja bi nas obuzela, već osetismo samo tupi bol u našim glavama. I nismo bežali jer bejahu nam zanimljiva njihova šarena odela, sašivena iz trouglaste sitne parčadi. Te su boje bile tako čiste, gomilice majušnih izraza, jarkih boja, mogao sam se zakleti, tu na licu mesta, da su to kolaži ekspresionističkih slika. Na trenutak mi se u jednom od tih trouglova na njihovim odelima prikaza Kokoškina Žena u plavom, jedna idealna figura, lišena ljudskih strasti i nedostataka, sa kojom bih (čitav sam život to znao, kao i sam Kokoška, između ostalog), mogao živeti u nezemaljskoj samoći. Ta Žena u plavom, taj avetinjski drug pripremljen za samoću. Prikaza mi se njena figura s beživotnim pokretom lutke, ukočena figura, prosto nameštena za život, i plavo nebo i zeleno lišće, vizionarski bojeni. A sve to beše stvarno i živo, a onda me trže oštar bol, jer me jedan arlekin mlatnu po nosu i očima. Posle sam uzalud tražio taj trougao Žene u plavom, krivio svoje telo kako bih proširio i promenio perspektive gledanja. Naposletku, pitao sam se gde ode sav taj prizor, i uviđao mnogo drugih trouglastih ispreturanih boja, i sve mi behu poznate odnekud, ali nikako nisam mogao da se prisetim odakle, odakle ih to vadim i identifikujem.

Čuo sam govor svog prijateja, zvuk njegovog glasa dolazio mi je sa desne strane, to sam jasno opazio, i bi mi to čudno, nikada nisam obraćao pažnju na takve stvari. Po svemu sudeći bilo je to recitovanje nekih stihova, zamišljeno, sa prekidima i ponavljanjima, onakvo recitovanje kakvo se obično ostvaruje kada pokušavamo da se setimo autora, pa ih sve vraćamo, ponovljamo, produbljujemo, i sve se reflektuje na naš glas i lice. Ja prepoznah te stihove, na francuskom, pisao ih je Edvard Munk, i opisivali su atmosferu njegove slike Igra života, i pokušah doviknuti to svom prijatelju ali me on samo zbunjeno pogleda. Ostadoh začuđen, jer stekoh utisak da je sada kada sam rekao čiji su to stihovi, to uvek i bilo jasno kao dan. On nije uviđao slike, za razliku od mene koji sam sagledavao samo boje. On je izgovorio mnoštvo stihova, jedan za drugim, i ni za jedan nije bio siguran odakle ga zna, izuzev tih stihova koje mu ja identifikovah. Ali ni u to nisam bio potpuno siguran, prvo nisam znao da li me je čuo, a drugo ako i jeste, da li je razumeo...

Poče da se spušta magla, i mi smo pomućenih vidika jedva raspoznali odlazak arlekina. Jedva smo šta mogli čuti i videti, ali smo nazirali bljesak užarenog tla dok su arlekini koračali jedan iza drugog, a naše oči sve to sagledavale kao uzanu stazu koja se pred nama uvija i pokreće. Ti su arlekini tromo pomicali svoja odela, koja, sada sam to jasno video, behu crno-bela. I moje su ruke bile sive, a lice moga prijatelja golubije sivo, rastezljivo. Hteo sam da učinim nešto, bilo šta, da krenem, odem, da viknem, ali se nisam odlučivao na radnju, obuzimala me nedoumica i dvoumljenje, bez jasne sadržine, već neki lagani površinski sloj, bezavičajne misli i ideje. Nepronalažljivost. Posle, ne znam koliko posle, ili možda pre, sve mi je zbrkano, ništa nije dovoljno daleko da prethodi, i ništa toliko blizu da sledi . . . ugledao sam devojku, daleku, naspram sebe, ona mi se približavala, ili sam se ja njoj približavao, nisam više siguran. Bilvala mi je sve bliža. Na sebi je imala zelenu haljinu od tila. Bila je bosa. Spazih pokrete njenih ruku, pokušavala je da skine minđuše, tako sramežljivo, sa podignutim pogledom, kao da je očekivala da joj neko pritekne u pomoć. Najzad ih skinu i spusti dole, na zemlju. Nijednog trenutka svoj pogled nije zadržala na meni, kao da nije znala da stojim tu živ, pred njom, kao da nema moga tela. Dok se dizala, obrati mi se:

- Pazite kojim putem ćete ići, može se desiti da izgubite pamet. Vrlo lako . . .

Nisam ni saslušao do kraja, a prašina poče da se diže oko mene, činilo mi se da kakav automobil ide, ulično osvetljenje poče da propada kroz oblak tog smoga i magle, a oči mi se zaustavile, ne mogah pomeriti kapke. Gledah, kako se ispred mene podiže groblje, spomenici na jezicima koje ne razumem, sa slikama ljudi koje ne poznajem, koji mi ne ličiše na moje prijatelje. Ni sada se nisam bojao, kao što se ni arlekina ne bojah, bio sam uzbuđen, ništa više. Krenuh napred da opipam kamen, kada začuh odjeke, nikako nisam mogao da se odlučim sa koje su mi strane dolazili ti zvuci. Govorili su mojim jezikom, čuh nagovaranje da priđem bliže, i smeh.

Kolaž (uz kafu)

2007-03-15T18:23:00.000+01:00

THE PILLOWMAN

2007-03-14T18:51:00.000+01:00

13. mart
23:59h
Novi Sad
Kamerna scena
Jedna priča...

Vidno razočarana moram konstatovati (a šta drugo? Umetnost može još samo da konstatuje) da nisam uspela pronaći tekst ove priče. Naime, na netu nije dostupan (iako sam očekivala da bude, pošto je autor (iliti pisac?) star tridesetak godina ('70 godište) pa sam računala sa tim da je pismen, da ću naleteti na kakav sajt piščev ili eventualno blog, ali nisam). Htela sam krenuti ovaj tekst citiranjem jednog dela teksta te priče. Pošto to iz objektivnih (to ne znači i opravdanih) razloga nisam u mogućnosti da učinim moraću se osloniti na sopstveno pamćenje. Tekst koji imam nameru evocirati izgovara Katurijan, junak-pisac, i ličnost koja sobom samom povezuje sve ostale likove. Izgovara ga u trenutku kada posle nekoliko puta ponovljenog da on ne zna zašto bi njegove priče bile na meti policije, jer ih on nikada nije gradio na društvenim, socijalnim i političkim polugama, već po i na nekim osnovama koje su proizvišle kao rezultat ili posledica njegovog "objektizovanoga ja" (računajući da tako nešto postoji).

- Znate šta bih ja poručio tim angažovanim, tim kvazi piscima, znate šta? Da nose TO svoje đubre sa sobom....jer tvrdim , TVRDIM, to nije književnost, nije umetnost....Ja mislim da je moj jedini zadatak da ispričam priču, priču, priču....

Ponavljam da to nije tekst te jedne priče, već tekst po sećanju na reči koje je glumac izgovarao, a ja sedela u publici i saslušavala.

- A ako tako nešto, pa makar i samo naznaka, postoji u mojim pričama, molim vas pokažite mi gde je i ja ću smesta izbaciti to đubre, smesta ču ga izbaciti. (I kreće ka kutiji sa pričama, prvi put vidno uzrujan i prvi put probijajuće glasan)

Svaki je lik drame The Pillowman izvesni mali pisac u okviru samog lika. I detektiv Tupolski, i inspektor Ariel, i brat Miša, svi oni ponaosob svojim likom predstavljaju po jednu priču. Pričanu sebi, kroz sebe, samim sobom - a u suštini - protiv sebe. Trebalo je znati da je posredi nešto daleko dublje od prolazne nesaglasnosti sa vlastitim delom, da je, dakle, u pitanju jedna viša nesaglasnost, ona sa svojom umetnošću, ili možda čak i ona najviša - nesaglasnost sa sopstvenim životom. Ne zvuči onda začuđujuće da se Pillowman pojavljuje kao glavni junak ove drame. Podsećajući svojim imenom na imena dečijih junaka, koji su na ekranima TV-a spašavali svet od zla, i koja su večno oličenje borbe na ispravnoj (da ne kažem pravoj) strani, primer koji to lepo ilustruje jeste crtani film i čitav korpus materijalnih rekvizita propagandne prirode (igračke, slikovnice, samolepljive sličice itd.) Actionman-a.

Treba napomenuti da predstava ne počinje scenom, ili na sceni. Naime, ne počinje onog momenta kada gledalac ugleda Katurijana sa crnom kesom preko glave, ne počinje ni onoga momenta kada Katurijan prvi put progovara najpre konstatacijom: Ja stvarno ne znam zašto sam ovde, a zatim i pitanjem: Zašto ste me doveli ovde? Predstava počinje glasom sveznajućeg pripovedača koji priča ovu priču, dajući nam tako jasnu naznaku da sve ovo što sledi i što vidimo na sceni jeste samo jedna priča. To je simbolično potvrđeno kutijom u koju je smešten prostor u kome se predstava odvija. Dakle, predstava se odigrava u okviru priče, i ni jednog momenta ne izlazi iz nje, osim kada čujemo glas pripovedača. Sve je to u priči. Pozorište je konačno odigralo priču, ne kao sadržaj već kao književnu formu, kao pojam i kao okvir. Sve to ostaje sa onu stranu.

Drama definitivno ukida svaku pa i najmanju predrasudu. Na početku, kada u prostoriju za saslušavanje ulazi visoka prilika inspektora Ariela, na prvu loptu, skloni smo pomisliti da je to samo jedan "glupi pandur". Međutim, kako drama odmiče dalje uviđamo da i "glupi pandur" ima svoj duboki smisao i da ništa nije onako kako smo skloni lakomisleno p(r)omisliti, ili čak i ne promisliti već odmah ubaciti u gotov sistem vrednosti koji smo stekli ko zna sve gde, uglavnom spolja i daleko od naših istinskih ubeđenja, kojih istinski i nema jer nismo u stanju ograditi se od istih, pa tako postajemo pijuni u sopstvenoj partiji života. Jer ista istina - kao forma ili proračun stvarnosti - može različito da vredi u različitim segmentima ili događajima stvarnosti. Tako, na primer, 1-1=0 jeste isto ali ne vredi isto za trgovca koji treba da napravi razliku kupljenog i prodatog (večita 0 značila bi kraj njegovog poslovanja), jedna kruška minus jedna jabuka ne daje ništa, jedan ušuškan, miran i srećan život minus jedno nesrećno proživljeno detinjstvo nije isto, tj. nije 0, već daleko ispod 0. Biće, ono što jeste, jeste u vrednostima koje ima, a to znači u razlikama koje razvija ili iz kojih nastaje; vrednost je uvek diferencijalna kategorija. Pojmovna ravan, sa vrednostima suštine, svojstvenosti, trajnosti, postoji dotle dok postoji razlika između ravni koja nije pojmovna, već metaforička, prenosna, prelazna; u jednoj ravni gradimo iskaze na čiju istinitost polažemo kao na trajno važeće, jer je to u interesu događaja ili perspektive koji ona obuhvata, u drugoj ravni stvaramo iskaze kojima pridajemo relativnu važnost, koji vrede dokle vrede i po uslovima u kojima vrede.

U pojedinim trenucima predstava je u meni izazivala osećaj neprijatnosti, prouzrokovane samim mojim prisustvom tamo, samim praćenjem radnje. Na momente sam osećala kao da se nalazim u sred neke porodične svađe, koja prelazi u neku intimnost pa samim tim što to slušam i pored toga što ne učestvujem, stvarala u meni osećaj nelagodnosti. Bio je to onaj momenat kada detektiv Tupolski pošto je ispričao svoju priču, iz nemoći (jer NIJE uspeo pomoći svom sinu) urliče da je to bio gluvi, nemi, mali kinez...Imala sam osećaj da ne zaslužujem njegovu istinu. Da je to ono što treba ostati u čoveku.

Ono što je mene, lično i sasvim subjektivno, ispomeralo, jeste činjenica i dvaput izgovorena rečenica iz Katurijanovih usta:

- Ali, dečak nije znao kakav je to zvuk u susednoj sobi, nije znao...nije znao.

Junak našeg doba?

2007-03-14T13:00:00.000+01:00

Ne znate ko je ovo?

Rolling Papers - Herbal Smoke Shop

2007-03-13T20:47:00.000+01:00

Kako korisno utrošiti novac....

Poezija (iz) komšiluka

2007-03-12T16:27:00.000+01:00

Ispred mene, na stolu (malo iznad tastature) položena je potrbuške knjiga koju sam pre samo nekoliko časova za 100 din. izdejstvovala "kod faxa". Korice su joj crvene, platnene, pozlaćen logo Matice na sredini, uokviren. Sa strane je ispisano (tkđ. pozlatom): Savremeno slovenačko pesništvo. Štampana je 1987. u Novome Sadu, a ja sam po svemu sudeći prvi njen čitalac. Knjiga je, naime, sasvim (glanc) nova. Na prvo, letimično prelistavanje vidim da je ovom antologijom obuhvaćen preriod od 1950. do 1975. - dvadeset pet godina savremene slovenačke poezije. Priredio je Herman Vogel. Priređivač je odabrao 32 pesnika koji su se posle 1950. oglašavali u slovenačkoj poeziji. Izabrane pesme nije razvrstavao u posebne motivske ili idejne odeljke. Odlučio se za najjednostavnije načelo: hronologiju. Pod ovim smemo da razumemo bilo godinu rođenja pesnika, bilo godinu objavljivanja njegove pesničke zbirke. No, evo nekih atuora....

Tomaž Šalamun (1941)

U šumama Saratoge

JEDNO, MOJA RUKA

Poljubio me je Sveti duh.
Daleko daleko čujem usov snega.
Moji prsti se zabadaju u džunglu.
U ovoj sobi raste fikus.

U grudima sam ružičast.
Moje oko je crno.
Iz mene raste paunov rep.
Ja sam Buda.

Šta će biti s konjima na stepama ruskim,
kada se bude slio ugljeni med!
Svetla tečnost se pretače u cvetu zemlje.
Cveće je u zelenim lulama.

Planine i neplanine u zajedničkom, jednom,
moja ruka, ja sam u prašini zvezda.
Ko mi dodiruje lice,
jelen, maca?

Ja sam
rosa u kanti koju dete
lako nosi,
ja sam belo slatko mleko.

Svetlana Makarovič (1939)

CRNI MLINAR

I

Žedna sam. Barska voda gorči.
Vrba šarenim okom u mene zuri.
Magla se makne. Vreme je
da se pripale barske vatre
koje mi oči režu, bose noge žegu.
Voda popije krik, ja pijem vodu.
Pre mnogo godina su me utopili,
jer sam bila svome mužu neverna.

II

Crni mlinar nacrta pentagram na vrata
i ide da spava. Niko ne može unutra.
Unutra je topla, lelujava tama.
Do jutra u mlinu opake stope hodaju,
celu noć se vozim napolju na mlinskom kamenu,
od mokre mahovine haljinu tkam.
Već odavno me nema. A pošto sam bila,
reci mi, crni mlinare: Šta sanjaš?

III

Kad jutro nad usnulom površinom
oštri, vriskav bič zavitla,
pobegnem. Kroz vodenog pacova,
da krikne, kroz vrbu, da zatreperi,
pobegnem u šiblje, voda sam,
kap sam, vodeni mehurić, hlap -
i najzad čudna misao koju crni mlinar
rukom odagna, kad stupi na prag.

U mojim stihovima...

2007-03-12T00:06:00.000+01:00

THE REST IS SILENCE

(Dvotačka.

Otvoreni znaci navoda.)

Trulo je carstvo

Žabokrečina ždere ždrelom

ili grlom

nema potrebe sukati aliteraciju

Žive, bez života

u utrobama

devičanskih fascikli

obeznačene

Reči

(Zatvoreni znaci navoda.)

Tako je on pisao

kada smo se družili

Taj mazohista,

idealista

idiot

moj prijatelj

Pričao ja kako

(Dvotačka.

Otvoreni znaci navoda.)

Mitsko i nesvesno

na ekranima mobilnih telefona

došaptavaju odgovor:

"Kupi ogledalo!

Da ga okačiš u hodnik

da ga okreneš

da ga namestiš

da se namestiš

za autoportret"

(Zatvoreni znaci navoda)

Naučio me je:

da se sve može prekinuti

ako se ume bolje gristi dim

Juče mi je e-mailom

stigao njegov autoportret

Čuo sam da nije pucao

sebi u slepoočnicu

da jeste:

voda bi ga dočekala.

(Obesio se.)

(Dvotačka.

Otvoreni znaci navoda.)

Sav grad spade,

kao da je krpa.

Noćas,

trčkaram po krovovima,

i zviždim.

Photoshop uskoro u onlajn varijanti

2007-03-06T16:50:00.000+01:00

Photoshop uskoro u onlajn varijanti

Kompanija Adobe Systems najavila je da će u narednih šest meseci na tržište plasirati besplatno onlajn izdanje Photoshop-a, najpopularnijeg programa za obradu fotografija.

Ovim potezom Adobe planira da uhvati priključak sa ostalim konkurentima koji su već objavili onlajn verzije svojih programa, a medju njima je svakako i kompanija Google koja već neko vreme hostuje Docs i Spreadsheets aplikacije koje su potpuno besplatne i bazirane na Internetu.

Detalja o ovom proizvodu nema puno, ali je za pretpostaviti da će interfejs biti vrlo sličan kao u komercijalnoj verziji programa. Očekuje se da će onlajn varijanta privući veliki broj korisnika koje zanima jednostavna i uvek dostupna alternativa za taj popularni program.

2007-03-06T01:58:00.000+01:00

Kao da je bilo TU...

2007-03-05T02:20:00.000+01:00

Ovo je zemlja za nas,
Ovo je zemlja za sve naše ljude.
Ovo je kuća za nas,
Ovo je kuća za svu našu decu.

Pogledaj me,
O, pogledaj me očima deteta.

U zemlji vidim spas,
Iz sna me budi glas koji prepoznajem,
Dok grane miluju naša tela,
Dok senke prave pokrov za nas,

Pogledaj me,
O, pogledaj me očima deteta.
Pogledaj me,
O, pogledaj me očima deteta.

Čujem vrati se,
Čujem ostani,
Čujem vrati se,
Dozvoli mi.

Čujem vrati se,
Čujem ostani,
Čujem vrati se,
Oprosti mi.

U svakom porazu
Ja sam video deo slobode,
I kad je gotovo,
Za mene, znaj, tek tad je počelo.

Pogledaj me,
O pogledaj me očima deteta.
Pogledaj me,
O pogledaj me očima deteta.

Čujem vrati se,
Čujem ostani,
Čujem vrati se,
Dozvoli mi.

Čujem vrati se,
Čujem ostani,
Čujem vrati se,
Ne idi, ne idi, ne...

Bili smo...

2007-03-02T03:28:00.000+01:00

FILM: Marija Antoaneta

Raskošno kao Versaj... Zarazno kao pop muzika & starke... Površno kao Paris Hilton... Čak i svetlosnu godinu daleko od ispunjenja svojih potencijala, Sofija Kopola ponovo dokazuje da odlično shvata devojke

Iako se delimično oslanja na odličnu biografiju Marije Antoanete iz 2001. godine, koju potpisuje Antonija Frejzer (Antonia Fraser), Sofija Kopola (Sofia Coppola) na svet gleda kroz oči mlade princeze. Tragična priča umotana u raskoš jeste poznata, ali zbunjena austrijska tinejdžerka koja preko noći postaje kontroverzna francuska princeza – nije. Barem ne onako kako bi današnje tinejdžerke to mogle da prihvate – daleko od sitnih slova istorijskih knjiga, a bliže glamuroznom životu današnjih celebutantes, odnosno devojaka koje su poznate samo zato što su poznate (i bogate).

Odlično uklopljenim modernim momentima, pre svega muzikom i atraktivnim detaljima kao što su starke, otkačene frizure i američki sleng, Sofija Kopola postiže upravo taj zarazno trendy, hipnotički stilizovan pogled na neshvaćenu devojku iz 18. veka. Ali, dva sata stila bez suštine je malo previše. Promašaj koji fascinira!

Scenario ostvarenja, u koje je studio Sony uložio 40 miliona dolara i za čiju realizaciju je Kopoli dao apsolutne umetničke slobode, ima više nego obavezu da (ako je to uopšte moguće) nadmaši lepotu dvorca Versaj i fenomenalnih kostima, zapravo umetničkih dela, Milene Kanonero (Milena Canonero) i njene asistentkinje, a naše snalažljive i talentovane Bojane Nikitović Baletić.

Estetsku raskoš prate odlične uloge koje su ostvarili Kirsten Danst (Kirsten Dunst) kao praznoglava princeza trendseterka Marija Antoaneta i Kopolin rođak, Džejson Švarcman (Jason Schwartzman), kao nezainteresovani i smotani Luj XVI. Uopšte, kasting je apsolutni pogodak. Maksimalan trud svih sija sa ekrana zajedno sa šarenom odećom, francuskim dvorcima i ukusnim kolačima. Ne postoji ime sa liste glumaca koje vas neće oduševiti: fantastična Asija Arđento (Asia Argento), dozirano amerikanizovan Luj XV, odnosno Rip Torn (Rip Torn), Marijan Fejtful (Marianne Faithfull) kao Carica Marija Terezija...

Ipak, ni najboljim rediteljima, scenografima i kostimografima ne uspeva da sakriju slab scenario s neubedljivim krajem. Predstavljanja Marije Antoanete kao trendi cice koja se hrabro prilagođava, uživa u životu, pomera granice i ludo se provodi – sasvim je prihvatljivo, pre svega devojkama. To se i danas očekuje od nezavisne žene (minus gubljenje glave). Treba ceniti Kopolin pokušaj da ’’okrene’’ istoriju u korist različitosti. Da je priča snažnija, ’’Marija Antoaneta’’ bi mnogima uletela na listu omiljenih filmova.

Kopola je definitivno stylish: od pristupa jednoj poznatoj, mada nikako klasičnoj stranici istorije, do crvenog tepiha na kome samouvereno šeta kreacije svog prijatelja Marka Džejkobsa (Marc Jacobs).

Kopola je definitivno cool: odrasla je na setu filma ’’Apokalipsa danas’’, modni dizajneri je obožavaju, treća (?!) je žena nominovana za Oskara za najbolju režiju, druži se sa bendom Sonic Youth, snimala je spotove za The White Stripes, udata je za frontmena francuskog benda Phoenix i, posledne/najbitnije, autor je odličnih ostvarenja ’’Samoubistva devica’’ i ’’Izgubljeno u prevodu’’.

Kopola je definitivno mogla da bude bolja!

Intel dizajnira čipove sa osamdeset jezgara

2007-03-01T10:26:00.001+01:00

Kompanija Intel saopštila je da, osim prelaska sa proizvodnje klasičnih procesora na proizvodnju procesora sa dva i četiri jezgra, ispituje i mnogo napredniji dizajn čipova - napravljen je prototip čipa sa osamdeset jezgara, koji može da dostigne brzinu veću od jednog teraflopsa (biliona operacija u pokretnom zarezu u sekundi), a da pri tom troši manje struje nego savremeni procesor u stonom računaru.
Intel je novi dizajn najavio u septembru prošle godine. Tom prilikom navedeno je da aktivni deo novog čipa ima površinu od 275 kvadratnih milimetara i troši 62 W - manje od većine današnjih procesora.

Evropa traži pooštravanje Internet zakona

2007-03-01T10:25:00.001+01:00

Neke evropske zemlje su predložile oštrije zakonske kazne protiv onih koji daju lažne informacije prilikom otvaranja naloga za elektronsku poštu ili postavljaju veb-sajtove - to je u skladu sa borbom protiv terorizma, ali s druge strane potez koji će sigurno naići na otpor zbog ugrožavanja privatnosti. Ovaj predlog su dale vlade Nemačke i Holandije, kako bi se policiji olakšala istraga kriminalnih i terorističkih činova. Međutim, teško je očekivati da će se Evropljani tako lako odreći svoje privatnosti i dozvoliti mere kojim bi njihove privatne informacije bile skladištene za potrebe vladinih istraga. Iako svi detalji ovog predloga nisu poznati, svaka zemlja bi ponaosob odlučivala koliko bi dugo čuvala podatke - između šest i 24 meseca.

Malo bolji od prethodnika

2007-02-28T11:16:00.000+01:00

"Nikon” je nedavno predstavio novu seriju amaterskih digitalnih fotoaparata; iako su drugačije oblikovani, veoma su slični starim

Prošle godine "Nikon” je amaterske digitalne fotoaparate podelio u dve serije - L i P, pri čemu prva obuhvata jednostavnije, dok je druga bolje opremljena, s više naprednih opcija, ali primetno skuplja.

Prvi modeli serije L već su dobili naslednike, a najbolji među njima, COOLPIX L1, zamenjen je modelom L5. Međutim, neki nedostaci su ostali.

Kućište je dobilo zaobljen oblik s rukohvatom na levoj strani, iako on ne doprinosi mnogo ergonomičnosti: isuviše je blizu objektiva, tako da za prste nije ostalo dovoljno mesta, pa ćete često morati da koristite drugu ruku.

Čedesni svet WACOM-a

2007-02-28T11:14:00.000+01:00

Grafička tabla je već dugi niz godina uobičajeni alat u gotovo svakom grafičkom studiju. Ona omogućava brz i jednostavan rad s digitalnim slikama, video zapisima, grafikom… Lider na tom polju je, svakako, kompanija WACOM, sa svojom širokom paletom proizvoda.
Graphire 4 seriju čine dva, odnosno četiri modela: classic, classic XL, studio i studio XL. Razlika između modela classic i studio je u priloženom softveru (classic: Corel Painter Essentials 2; studio: Adobe Photoshop Elements 3.0, nik Color Efex Pro 2.0 Standard), dok oznaka XL označava veličinu aktivne površine (A6: 127,6x92,8 mm; XL: 208,8x150,8 mm).
Tablu karakterišu 512 nivoa osetljivosti na pritisak i rezolucija od 2000 dpi, a kompletno je prekrivena transparentnom površinom, ispod koje se može staviti slika ili crtež koji se precrtava.

SABESEDNIK

2007-02-27T01:14:00.000+01:00

Ona se okrenu i od poda na gore podiže ranac, izvadi iz njega onu (Koju?) hemijsku olovku...pobledeh.

Nigde je nisam jasno mogao videti ali sam je čuo, svuda je bilo njenog glasa, rasprskao se po stolu, mešao sa kovanicama. Po tome je najpre poznah. Bila je to senka ili obris, ali zavijeno gustom maglom koju je negde od gore jasno i prirodno sekla svetlost, padajući ravno na centar stola...

Videh njene šake, spustile su olovku kraj lista, pod kosim uglom (ja bih ga uvek stavio pod pravim uglom). Da, to je ona, siguran sam.

- Ali ova hemijksa ne radi?!

- Kako ne radi?!

Uze mi olovku iz ruke, i pritom me ovlaš dodirnu, zagreba po palcu...

Ugledah iglice na rukavima.

- Ha! Ova hemijska ne radi! Ne radi! Ne radi! Ne radi...

Bio sam počeo da pevam.

- Ali ja imam drugu hemijsku olovku, crvenu.

- Crvenu?!

Pozeleneh. Sad ću morati potpisati pomislih i to crvenom....

(Svo vreme svestan da jedino što trebam napraviti, jedino što trebam učiniti, preduzeti, jeste: svesti razumevanje na nerazumevanje. Ali ne uspevam da se uhvatim delića, neznatno, neprocenjivo, nesagledivo, malog vremena u kojem tapkam, u kojem obitavam, opstojavam, trajem. Kao da u jednom trenu svesti sve biva ili prošlost ili budućnost, neposredna ili posredna, zavisi, ali se ne češe ni jednim svojim isturenim delom o sadašnjost. Koje nema, to je čista matematika, jednostavno nema vremena za nju. Nema prostora. To je, u stvari ona tačka u kojoj se vreme i prostor, konačno sreću, i onda samo ugledaju jedno drugo, desi se neka konstatacija, koja ne može trajati duže od najmanje stotinke a potom se potiru, potom nestaju. To je bivalo Nepostojanje.)

Gledam u tu amorfnu olovku na stolu. Odaje, svojim držnjem, svu slučajnost i spontanost. Leži, položena na dasku stola, i svejedno joj je, ne pravi galamu, ne pravi geg, znak, da je uplašena, ni nalik ruci, šaci koja će je veštački obgrliti, koja će drhtati pod njom. Nju to ne dira, i ne može nikada. A ja želim da se skotrlja i padne, polomi se pod mojim nogama. Ja hoću da....ja ...samo pokret...samo odluka...ali ne činim ništa već je sa strahom prihvatam i krećem da je dohvatim, osetim, veštački obgrlim.

u mojim stihovima

2007-02-23T16:53:00.000+01:00

ČEP KOJI SI NAŠAO NA PRUZI
I DAO MI GA (tu je)

Krpeni džak na putu
kraj njega ćup
u ćupu kutija
u kutiji
san

Izuvam prste.
Ispod glave mi...k'o štenad cvile
...jastuci...Mahnite ruke...
....oltar bi gradile....

San je zaključan.
Dva su tigra i jedan aligator
njegovim ključevima nahranjeni

Ovde si u san ušao Ti.

Otvorio si džak
Razbio ćup
pocepao kutiju
da bi video

kako izuvam prste
dok ispod glave mi
jastuci k'o štenad cvile
a ruke, mahnite
oltar grade....

Link - Gustav Klimt .

DETE RIBARA KOJE JE VOLELO KONJE

2007-02-21T16:36:00.000+01:00

Draga D.
kada ovaj svet postane
isuviše mali za naše papirnate
snove ne zaboravi da se
pojaviš u istoj knjizi
gde ću biti i ja

J.

...Pred sobom je iznenada ugledaao nepreglednu površinu blistave vode, koja se talasa kao trava u preriji.
Bela Griva nije usporio trk. Za sve vreme trke Folko se prepustio svom konju. I sada nije ništa učinio da ga zaustavi.
Bela Griva je jurio ka obali.
Uzvici ljudi koje je konj mrzeo, ljudi koji su ga celog života gonili i nanosili mu samo zlo, čuli su se sve jasnije. Konj se zajedno sa dečakom, koji nije hteo da ga ostavi, bacio u reku i počeo da pliva.
Matica je bila strašna. Ubrzo je odvukla daleko od obale lepog belog pastuva i njegovog nerazdvojnog prijatelja, dete ribara koje je volelo konje.
Gonioci se zaustaviše na obali. Bili su svesni opasnosti u koju dečak srlja.
Uplašeni, osećajući grižu savesti, gazda je glasno povikao:
- Vrati se, dete! . . . Vrati se! Poklanjam ti konja, tvoj je!
- Folko, folko! . . . - vikali su momci. Prekasno.
Ovi ljudi su jednom slagali malog ribara, koji je voleo divnog beloga konja više od svega na svetu.
(...)
Ljuljajući se u vrtlogu, sa slepljenom kosom na očima, jednom rukom zagrlivši Belu Grivu, Folko se prepustio matici koja ga je nosila ka moru.
Ljudi su s obale videli samo jednu belu mrlju: glavu konja, koji je još plivao, i obraz dečaka priljubljenog uz obraz konja.
A zatim i te mrlje nestade u vrtlogu talasa.
Prislonivši glavu uz vrat konja, Folko je osećao kako tone u neku blagu, prijatnu obamrlost, kao da pada u san . . .

Post FESTum na TV Cinemania

2007-02-21T11:01:00.000+01:00

Povodom održavanja 35. Međunarodnog beogradskog filmskog festivala, na kanalu TV Cinemania tokom marta biće priređen filmski ciklus pod nazivom Post FESTum.

U okviru ciklusa biće predstavljeni filmovi koji su u poslednjih 5 godina privlačili najviše pažnje na FEST-u.

Gledaoci će imati mogućnost da pogledaju ostvarenje Karena Šaknazarova „Jahač po imenu smrt“ („Vsadnik po imeni smert“) sa FEST-a 2005, film Dejvida Linča „Bulevar zvezda“ („Mulholland drive“) prikazanog na FEST-u 2002, istorijski film „Tabu“ („Gohatto“) sa Takeši Kitanom, film Vinka Brešana „Svjedoci“, kome je ovo i prvo televizijsko prikazivanje u Srbiji.

Na programu su i ostvarenja: „Pijanista“ Romana Polanskog, „Izgubljeni u prevodu“ Sofije Kopola, „Dogvil“ Larsa fon Trira, „Ljilja zauvek“ Lukasa Mudisona...

SABESEDNIK

2007-02-20T17:55:00.000+01:00

Nisam ti tada odgovorio, i na ovaj to način pokušavam. Bar se trudim. Samo, nemoj tražiti (ako još uvek postojiš) da ti dam čitav odgovor. Da li si ti sam znao odgovor na to pitanje te noći i u svom maniru pustio mene da ga sam tražim, ne znam, ali mogu da pretpostavim da si nešto slutio. Predodređenost, od nje se ne može pobeći. Sve si ti znao.

Ustadoh da operem ruke. Branko je ćutao obraćajući pažnju na moje pokrete i puštenu slavinu. A onda mi, zagledan u mlaz vode koji mi se odbijao od ruke ....

Sećaš li se šta si rekao tada? Znam da se ne sećaš, tebi je sve to...ah....

- Što se udružuješ (ne reče družiš već si podmuklo zavukao to u, ali tada to nisam uvideo, posle sam..) sa mnom, kad ne možeš do kraja podneti moje društvo? Hoćeš da letiš, a patiš od vrtoglavice? Nisi to rekao sa podsmehom, bio si zamišljen, odsutan, zagledan, ozbiljan, ali sam ja imao podsmeh u očima, samo od straha...od straha...

Ali nisam samo ja patio od vrtoglavice, i ti si, o da, jesi, samo si bio jači, samostalniji, da ne kažem tvrđi, ali tim gore, tebe nisu mučile povremene vrtoglavice kao što su mene, često, (nekad i svakodnevno) tebe je mučio podsmeh, sujeta, i poraz, to te je onesvestilo.

Nismo se više videli.

Između tebe i mene počeo je da zjapi veliki ponor.

DNEVNIK - Subota, 3. jul 1982. Ulcinj

2007-02-20T09:37:00.000+01:00

„Da li dolazi depresivno doba?”, pita se dr N. Sartorijus ekspert Svetske zdravstvene organizacije na seminaru održanom juna ove godine u našoj zemlji u organizaciji Instituta za psihijatriju. Prema njegovim rečima život će trajati sve duže, broj obolelih od težih telesnih bolesti koje često idu sa reaktivnim depresivnim sindromom biće sve veći, tako da se u budućnosti može očekivati epidemija depresije.
Kako razlikovati pesimizam, kao životni stil, od depresije, pitali su se neki psihijatri na ovom seminaru u svojim referatima. Pesimizam je posledica narcisistički građene ličnosti, koja sebi i drugima postavlja prevelike zahteve, te kroz mehanizam projektivne identifikacije, kada ti zahtevi nisu ispunjeni, dolazi do saznanja da je sve besmisleno. Spomenuvši Šopenhauera i Kamija, ovi prihijatri su predložili Franklovu loboterapiju kao jedan od načina da se neutrališe egzistencijalna praznina.
Nekoliko učesnika seminara tragalo je za elementima depresije u umetnosti: Nikola Milošević je govorio o Strindbergu i Crnjanskom (mada su neki psihijatri odmah naglasili da njihove bolesti pripadaju shizofreniji). Analizom likovnog stvaralaštva bolesnika, kao i života Jovana Bijelića, pokazalo se da i slika može biti pomoćno dijagnostičko sredstvo u traganju za depresijom. Na seminaru je data i zanimljiva teza o kreativnoj snazi strepnje, posmatrajući je od Kjerkegora do Sartra – kao posledice mogućnosti izbora u svetu, koji nismo sami želeli.

THE AWARDS OF THE 57th BERLIN INTERNATIONAL FILM FESTIVAL

2007-02-18T10:29:00.000+01:00

PRIZES OF THE INTERNATIONAL JURY

GOLDEN BEAR FOR THE BEST FILM
Tu ya de hun shi by Wang Quan'an

THE JURY GRAND PRIX - SILVER BEAR
El otro The Other by Ariel Rotter

SILVER BEAR FOR BEST DIRECTOR
Joseph Cedar Beaufort

SILVER BEAR FOR BEST ACTRESS
Nina Hoss in Yella by Christian Petzold

SILVER BEAR FOR BEST ACTOR
Julio Chavez in El otro (The Other) by Ariel Rotter

SILVER BEAR FOR AN OUTSTANDING ARTISTIC CONTRIBUTION
to the ensemble cast of The Good Shepherd by Robert De Niro

SILVER BEAR FOR THE BEST MUSIC TO
David Mackenzie for the use of music in his film Hallam Foe

ALFRED BAUER PRIZE, awarded in memory of the Festival founder, for a work of particular innovation
Sai bo gu ji man gwen chan a I’m A Cyborg, But That’s Ok by Park Chan-wook

Ličnost: Andy Warhol

2007-02-15T15:52:00.000+01:00

Warhol, Andy (1928-1987)

Warhol, rođen kao Andrew Warhola 6. avgusta 1928. u Pittsburghu kao dete čeških emigranata (roditelji su poticali, zapravo, iz današnje Slovačke i bili poreklom Rusini. Prim. priređ.), bio je bolešljivo dete i odrastao je u radničkoj četvrti. Bio je jedini član porodice koji je pohađao koleđž i diplomirao na Carnegie Tech-u, na odseku za dizajn 1949. i ubrzo nakon toga preselio se u Njujork da se oproba na polju komercijalne ilustracije. Porudžbine su pristizale prilično brzo i za nekoliko godina postao je afirmisan, jedan od vodećih modnih ilustratora u Njujorku i dobitnik brojnih nagrada industrije dizajna.

Umetnik je iza sebe ostavio poslednju začkoljicu. Nešto pre njegove smrti 1987. nakon operisanja žučne kese, on je uradio skup gigantskih autoportreta u različitim vidovima i svi su bili prekriveni vojnom šarom svetlih boja. Autoportret, koji tradicionalno u istoriji zapadne umetnosti predstavlja subjekta koji sebe najviše otkriva, u Warholovim rukama okrenut je protiv samog sebe. U njegovim autoportretima, on istovremeno pruža i odbija identitet, koristeći kamuflažu da bi stvorio sliku sopstvenog samozatvaranja (self-closeting), odgovarajući totem za čoveka koji je stvorio robnu marku iz odbijanja da javno govori i sigurno se smejao kada je postao najviše citirani umetnik u svetu.

"Moras da se pazis komentara, samo te hvale, to ne mirise na dobro."

Warhol je rekao da ce u buducnosti svi biti slavni i docekati svojih petnaest minuta.Vreme leti, pa dok se obrnes oko svoje ose buducnost vec tu.

Hoce li vam smetati ako kroz 50 godina vise niko ne gleda u vase boce coca cole?

AW: -ne, samo...ja sam ih oslikao jeftinom bojom koja ce verovatno pre toga otpasti sa platna.

AW: - Pop ideja je da svako moze sve da uradi.

Svako moze (sada, jer buducnost je tu,stigla u sadasnjost) sve da uradi.Ura!

aw: - Dobar razlog da se bude slavan je i taj sto cete citajuci sve velike casopise znati svaku osobu o kojoj pisu.

AW: - Kad god odlazim u studio 54, bojim se da me nece pustiti, mozda ce na vratima stajati neko nov ko me nece prepoznati, ili ce mi kravata imati 50% poliestera, a da to i ne znam. Zato uvek idem s holstenom. njega bi tamo pustili i u ronilackoj opremi. isao bih na otvaranje bilo cega, cak i toaletne solje.

“Andy je otkrio puno apsurda u aukcionim salama. voleo je apsurde u umetnickom svetu, bas kao i u svakodnevnom. u jednom trenutku je primetio da su postolja za skulpture veca retkost od samih skulptura, pa je krenuo da ih skuplja." (s. pivar, prijatelj a.w.)

- Imali ste problema zbog upotrebe tudjih dela jos od 1964. Sta mislite o pravnoj strani takve upotrebe i o zastiti autorskih prava?

AW: Ne znam. Kao kod boce coca - cole - kad je kupite, mislite da je vasa i da sa njom mozete raditi sta god hocete. Sada je stvar malo drugacija jer na nju placate depozit.

AW: Mislim da bi svi trebalo da budemo masine i da bismo se svi morali da volimo.

- Je li to smisao pop arta?

AW: Da, smisao je voleti stvari.

Proturječja. "Uvijek sam živio u proturječjima i nisam zbog toga nikad patio. Da sam bio sistematično stvorenje, bio bih morao lagati, jer bih morao naći neko rješenje. No, ne samo da sam prihvatio taj nerješivi karakter stvari, nego sam u njemu čak, moram reći, našao neku slast, slast nerješivog. Nikad nisam pokušavao izravnati, ujediniti ili, kako kažu, Francuzi, pomiriti nepomirljivo. Uvijek sam primao proturječja onako kako su dolazila, kako u svojem privatnom životu tako i u teorijskom. Nikad nisam imao cilj, nisam pokušavao doći ni do kakvog razultata. Mislim da, ni općenito ni kad je riječ o sebi, ne može biti ni rezultata ni cilja. Sve je, ne bez smisla - te riječi se pomalo grozim, nego bez nužnosti.(")

Normalno, da sam bio potpuno dosljedan sâm sebi, ne bih smio uopće ništa raditi. Budući da sam ipak nešto radio, proturječio sam sebi, živio sam u proturječju. No, svaki je život, vjerujem, u osnovi osuđen na proturječje.

Htio bih ispričati nešto pomalo glupo: Kad odete na groblje - to je sasvim banalna stvar - i kad vidite da je neki prijatelj s kojim ste se još prije dva ili tri dana smijali nestao bez traga, kako nakon toga još možete graditi neki sistem? Za mene, to je nezamislivo! Jedan od mojih znananca, kojega sam jako volio, jedan poljski Židov, vrlo simpatičan i zanimljiv čovjek, s kojim sam se mnogo smijao svemu - bio je inače mnogo veći nihilist od mene - ali pred njegovim grobom, za mene je to bilo, kako da kažem"? To je banalno, svi su ljudi doživjeli taj osjećaj" Ali kad se to prevede u filozofiju - kakav je zaključak? Zaključak je sljedeći: čak je i nihilizam dogma. Sve je smiješno, bez supstancije, čista fikcija. Eto zašto ja nisam nihilist, zato što je ništa još neki program. U osnovi, sve je bez važnosti. Ništa ne postoji drukčije nego površinski, sve je moguće, sve je drama.

Naravno, postoji ljubav - i ja sam se često pitao: kad smo sve prozreli, sve proniknuli, kako se još netko može zaljubiti u bilo što? Pa ipak, to se događa ("). To je čak ono što je u životu istinito i zanimljivo. Želio bih završiti ovo razmišljanje jednom optimističkom notom: život je stvarno zanimljiv i privlačan, zato što, iznad svega, nema nikakvog smisla. A u vezi s tim navodim uvijek sljedeći primjer: možete sumnjati apsolutno u sve, potvrditi se kao savršeni nihilist, a ipak se zaljubiti kao najveći idiot. Ta teorijska nemogućnost strasti, ali koju stvarni život neprestano izigrava, razlog je što život ima sigurnu, neospornu, neodoljivu draž. Patimo, smijemo se svojim patnjama, radimo što god hoćemo, ali to osnovno proturječje je na kraju možda ono zbog čega život još vrijedi truda da bude proživljen""

Cinizam. "Nikad nisam pisao kao autor; vjerujte mi, ja ne tražim slavu, ne smatram sebe autorom i ne podnosim to ni od drugih. Nikad nisam bio nimalo promišljen i naprosto sam govorio ono što mi je prolazilo glavom. Na neki način, pokušavao sam demaskirati život, i zbog toga me smatraju cinikom. No, ako sam cinik u onome što pišem, uglavnom uopće nisam, cinik u životu. Pa ipak, priznajem vrijednost cinizma, kao taksonomijsko gledište.

Uvijek sam govorio da treba pisati ono što u nekom trenutku doživljavamo kao istinu, čak i ono što ne bismo trebali reći, koliko god to mučno, beznačajno ili drsko bilo. Kad nešto pišem ili kad razmišljam ne postavljam nikakvu granicu izražavanju osjećaja istine. Nikad, nikad nisam mislio na posljedice. I nitko se nikad nije ubio zbog mene. Naprotiv, poznajem mnoge ljude koji mi kažu: zahvaljujući vama nisam počinio samoubojstvo. A ljudi koji pate od depresije, kad čitaju moje knjige, shvaćaju da mogu još dublje uroniti u svoju depresiju. Da kažem poput Kierkegaarda: depresija je jedan stadij na životnom putu. Nemam niti dojam da sam, ako mogu tako reći, napravio "negativnu" karijeru. A, uostalom, znate, sve je na kraju krajeva svejedno, zar ne?""

Pesimizam. "Za mene kažu da sam pesimist - to nije istina! Te školske kategorije su smiješne. Ja točno znam što je pesimizam. No, kao što ste upravo rekli: postoji bitna razlika između pesimizma kao sistema i svakidašnjeg iskustva pesimizma, koje se rađa naprosto iz činjenice da ste živo biće. Ne možete biti pesimist u životu, čim živite: to nema nikakvog smisla. Čovjek ste poput drugih, i ja ovdje govorim o onome što sam doživio. Pokušao sam iznijeti apologiju skepticizma i također apologiju pesimizma, ali - to nije važno. Važno je ono što živimo, ono što pokušavamo, i kako to osjećamo."

Oni koji se dive Warholu ne dive se njegovom ruganju masovnoj kulturi, vec se dive sebi zato sto je konzumiraju. Secam se izjave kako ce u buducnosti i bogati i siromashni nositi istu garderobu i kako nema veceg zadovoljstva od shopinga za sitnu kintu, par dolara ili tako nesto. Sta je od toga ostalo? Na ulicama moga grada koji zeli biti Svet prolaze jos jedino fabrikovani ljudi...

STRIP - vrsta književnosti?

2007-02-15T12:02:00.000+01:00

Još jedan trend donelo je akademsko zanimanje za strip. Počeo se porediti sa književnošću. Ponovo se radi o trendu sa zapada, naravno, a bili smo svedoci kako se govori o "jedinom savremenom stripu koji se može meriti s visokom književnošću" i sličnim izjavama koje neodoljivo podsećaju na američke komentare iz ranog doba Novog američkog stripa. Radi se o vremenu kad je crtani roman (graphic novel) bio mlad. Danas će gotovo svako ko poznaje savremenu produkciju stripa priznati da u tom mediju deluju neki od najvećih pripovedačkih talenata. Doduše, još uvek je popularno strip nazivati literature (književnost) u Americi (najnovija knjiga univerzitetskog profesora dr. Hatfielda zove se Alternative Comics: An Emerging Literature ( Alternativni stripovi: Književnost koja nadolazi, recimo, iako bi se tu literature moglo shvatiti i bliže srpskom pojmu literatura što bi naslov sasvim opravdalo, međutim, u engleskom ta reč nosi previše književnih konotacija, tako da su i neki strani teoretičari kritikovali spomenuti naslov). Ali strip nije vrsta književnosti (usprkos sličnim sugestijama Neila Cohna, koje bi opravdale njegovu sumnjivu teoriju) nego sasvim samostalan medij u kojem je moguće ostvariti umetnički efekat doduše usporediv s književnošću, filmom, ponekad slikarstvom, ali ipak drukčiji i svoj. Thierry Groensteen primetio je da su stripovi narativna, ali ne i književna forma. To je važno razlikovanje i mudro ga je imati na umu. Malo podrobnija analiza, pak, pokazala bi da su strip i film znatno srodniji od stripa i književnosti. Tu bi usporedbe i dalje bile nepotrebne, ali logičnije. Zapravo, veliki broj termina iz teorije filma preslikao se i u teoriju stripa, ali o tome neki drugi put...

Islam: ljubav i tolerancija

2007-02-14T16:23:00.000+01:00

Bog je Svjetlost nebesa i Zemlje! Primjer svjetla Njegova je kao udubina, u njoj svjetiljka, svjetiljka u staklu, staklo - kao da je ono zvijezda blistava; pali se od drveta blagoslovljenog, masline, ni istočne, ni zapadne. Gotovo da ulje njegovo zasija, a da ga vatra ne dotakne. Svjetlost nad svjetlošću! Bog vodi svjetlu svom koga hoće i Bog navodi primjere ljudima; a Bog je o svakoj stvari Znalac.(Kur'an)

'Islam, religija tolerancije, visoko ceni čovekovu dušu, a napad na nedužna ljudska bića smatra teškim grehom...
Islam muslimanu uopšte ne dozovoljava da ubija nedužne i bespomoćne'. Šejh Jusuf al-Karadavi, muslimanski teolog, Doha, Katar
'Napadati nedužne ljude nije hrabrost, to je glupo i biće kažnjeno kada dođe Sudnji dan. Nije hrabrost napadati nedužnu decu, žene i civile. Hrabrost je štititi slobodu; hrabrost je braniti sebe, a ne napadati'. Šejh Mohamed Sajed al-Tantavi, džamija i univerzitet Al-Azhar, Kairo, Egipat

'Napadi ovakvih razmera zaista su gnusni i zaslužuju svaku osudu. Ko god da ih je izveo, nema pravo da to čini u ime religije, tačnije islama... Ubijanje nedužnih da bi se postigao cilj nikada nije predstavljao suštinu ove religije'. Jusuf Muhamad, muslimanski teolog, Džakarta, Indonezija
'Jadno je što sledbenici ove pojave (terorizma) koriste religiju kao kamuflažu, budući da je pravi islam u odnosu na sve ovo nedužan. Njegovo učenje se uzdiže iznad ljudi koji veruju u nasilje kao pravac akcije, u sabotažu kao metod i krvoproliće kao način da se sprovedu reforme'. Šejh Abdur-Rahman al- Sudais, imam u Velikoj džamiji (Harem, op. red.), Meka, Saudijska Arabija

U ovim vremenima, zaboravlja se jedno - u osnovi svake vere je ljubav i tolerancija.Još u davnim vremenima, iz nekih verskih grupacija, izdvojile su se neke manje grupacije (tada, nazvane sekte), i pod parolom islama, pravoslavlja ili katoličanstva, propagirale svoje ciljeve. Nekad sekte, a danas neke od njih i terorističke organizacije, opasne po čovekov život i životnu okolinu.
Međutim, ovde je reč o islamofobiji, ne slučajno, jer ona se ponavlja nakon napada na London, i zahvaljući medijima i protivnicima te religije uzelo je maha, ne samo u Engleskoj, već i u celom svetu. Ponavlja se ono što se nije smelo ponoviti: da nevini muslimani budu diskriminisani od svojih sugrađana Engleza zbog nekih ljudi koji su počinili zlodela u ime religije, kojoj služe i jedni i drugi.

Muslimani, svakog petka mole za naše duše i naš mir.
Muslimani u svojim molitvama su utkali i 'ljude od knjige'- hrišćane i jevreje.
Onaj ko ne zna osnovne principe islama, nema pravo na islamofobiju, jer se boji nečega što ne poznaje.
Islam znači graditi mir, predanost i požrtvovanost. Graditi mir znači da vernik treba u miru živeti sa sobom i sa svojom okolinom. Predanost i požrtvovanost se izražava u prihvatanju i izvršavanju Božije volje i, na taj način, musliman kroz islam postiže mir. Musliman je neko ko se svojevoljno podređuje Božijoj volji i koji u izgradnji mira vidi svoju dužnost. Postoje ljudi koji se nazivaju muslimanima, ali koji se ne podređuju Božijoj volji, a ima i ljudi koji se maksimalno trude da žive islamskim načinom života.

Svrha služenja Bogu u islamu je da prisutnost Boga prizovemo u svest. Služenje Bogu, npr. obavljajući namaz, posteći ili dajući zekat je jedan korak na putu ka cilju - da se postigne Božije zadovoljstvo. Allah je reč arapskog porekla, a znači - 'jedan Bog' i nije ime nekog privatnog Boga muslimana, već je Allah jedini sa pravom obožavani Stvoritelj univerzuma; i arapski hrišćani nazivaju Boga Allah.
Muslimani veoma poštuju Isusa (Isa, a.s.) i njegovu majku Merjem. Islam priznaje prava i religioznu slobodu manjina. Poslanik Muhammed je zabranio muslimanskim vojskama rušenje crkava i sinagoga. Halif Omar nije dozvolio muslimanskoj vojsci ni obavljanje molitve u crkvama, da ne bi osjećaji hrišćana na taj način bili povređeni. Jevreji su živeli u Španiji zajedno sa muslimanima i njihov zajednički život je cvetao, dok su u ostalim delovima Evrope bili proganjani. Oni smatraju to doba svojim zlatnim dobom. U islamskim zemljama hrišćani žive u blagostanju, zauzimaju položaje u vladama i ne onemogućava im se poseta crkvama. Hrišćanskim misionarima je dozvoljeno otvaranje i održavanje škola i bolnica. Kur'an naziva hrišćane i jevreje 'ljudima Knjige', tj. to su oni koji su primili Božje Objave pre Poslanika Muhammeda. Iako se muslimani sa poštovanjem odnose prema svim ljudima, ipak radi monoteizma i Abrahamske linije, hrišćani i jevreji zauzimaju posebno mesto kod njih; naravno, ako im se bez neprijateljstva i omalovažavanja izlazi u susret. Muslimani nose nadu u sebi da će im se hrišćani i jevreji pridružiti u obožavanju Jednog Boga i podvrgavanju Njegovoj volji.]

Islam se nije širio sabljom

Islamofobija je vladala i u srednjem veku; mnogi su osmanlijske ambicije za velikim teritorijalnim proširenjem, poistovećivali sa onim što je cilj islama. Još jedna zabluda, koja, iako je deo prošlosti, danas živi kao mit. A, manipulacija mitovima je opasna i ne tako retko, dovodila je do izbijanja sukoba, pa i ratova. Mnogi misle da se islam kao religija proširio vatrom i sabljom. Ni to nije istina. Tačno je da su muslimanske armije nosile sablje pri pohodima da se oslobodi neki narod ili neka zemlja. Ali, islam se nije proširio sabljom, jer na mnogim mestima gde sada muslimani žive, na Dalekom Istoku, u delovima Kine i u Africi, nema ni jednog izvora da su muslimanske armije okupurale te zemlje.Hrišćanstvo se proširilo delovanjem misionara, dok se islam proširio delovanjem - radom trgovaca i putnika. Deset posto Arapa su još uvek hrišćani. I u drugim muslimanskim zemljama se radi tolerantnosti muslimana preživele nemuslimanske manjine. I danas, u skoro svim muslimanskim zemljama postoje nemuslimanske manjine.Primera radi, u Nemačkoj, Nemci prelaze svojevoljno i iz ubeđenja na islam.
Onaj ko provodi silu ne može istovremeno praktikovati religiju.Terorizam i upotreba sile postoji i tamo gdje nema ili skoro da nema muslimana, Severna Irska i Šri Lanka.Terorizam kao sredstvo za postizanje određenih ciljeva protivreči osnovama islama.
U medijima se često spominju i poistovećuju pojmovi kao 'sveti rat' i džihad. U islamu ne postoji pojam 'sveti rat'. Misli se na reč džihad što znači naprezanje, ili još tačnije 'naprezanje na Božjem putu'. Svaka upornost koja se preduzima u svakodnevnici da bi se postiglo Božije zadovoljstvo može se smatrati džihadom. Jedan od najvećih stepena džihada je dignuti se protiv vladavine nekog tiranina i reći mu istinu. Borba protiv sopstvenog samoljublja i udaljavanje od loših načina ponašanja može se isto tako smatrati 'naprezanjem na Božijem putu'. 'Islamski fundamentalizam' se, u očima Zapada, poistovećuje s terorizmom, ali za ogromnu većinu muslimana u svetu je pojam 'islamski fundamentalizam' pogrešan pojam. Oni prihvataju da žive po fundamentu vere, ali ne i da su ekstremisti.Terorističke napade koji se dovode u vezu sa islamom mediji prikazuju kao akt 'islamskog fundamentalizma'. Terorizam protivreči osnovama islama i atentati bombama ne mogu biti islamski ako postoji mogućnost mirnog rešavanja problema. Islam ne podržava rat. Islamska vera i njena kultura je doživeli su procvat u vreme mira, a ne u vreme rata. Zato bi trebalo biti oprezan i ne optuživati i ostale muslimane zbog zloupotrebe pojedinaca.

U svetu, naročito ovde, na Balkanu, vlada mišljenje da su žene potlačene u islamu i da je njihova sloboda ograničena. Jos jedna greška, ali ovaj put ovekovečena. Naime, u Gorskom vijencu, Petra Petrovića Njegoša, to se još i manifestuje. Kaže se da je u muslimana žena rob, i islam je nazivan pogrdnim rečima.Žena, fizički slabija od muškarca, zauzima posebno mesto u islamu.
Francuska je donela zakon koji zabranjuje muslimankama Francuske da se odevaju po svojim verskim propisima.Muslimani paze na skromnost u odevanju. Da bi se izbeglo to da se ljudi smatraju objektom požude, postoje u islamu propisi odevanja kako za muškarce, tako i za žene. Islam je uzdigao položaj žena i to pravom žena na razvod braka, pravom na finansijsku nezavisnost; žena se gleda sa poštovanjem i to u vreme kada žene u ostalim delovima sveta nisu imale ta prava. Što se tiče religije, žene i muškarci su ravnopravni. Islam dozvoljava ženama da zadrže svoje prezime nakon sklapanja braka, kao i da upravljaju zarađenim novcem. Islam zadužuje muškarce da štite žene od mogućih neprilika.
Postoje pogrešna mišljenja da u islamu vlada poligamija. To je volja i dogovor supružnika, ali ne i obaveza, ne ono na šta obavezuje islam. To je ustvari običaj iz davnina. Za muslimanske muškarce postoji dozvola da se sme imati istovremeno više od jedne žene, ali ne zbog zadovoljavanja strasti, već zbog zbrinjavanja udovica i siročadi, npr. posle rata.

Ne delim ljude po veri i rasi, niti je ovaj članak takvog karaktera, već sam želeo da kao pripadnik druge verske grupacije, stanem na stranu LJUDI koji nikome nisu ništa krivi. Oni samo na svoj način služe Bogu, i time nikog ne ugrožavaju. Hteo sam da obrazložim i objasnim da je islamofobija bespotrebna, da dobrih i loših ljudi ima svuda, u svakoj religiji i u svakoj zemlji. Pozovimo sve relevantne faktore, sve organizacije, pojedince, da stanemo ukraj toj suludoj i besmislenoj pojavi nazvanoj islamofobija.

U Shakespearovom Hamletu spominje se rečenica: "Sutra je Dan sv. Valentina".

2007-02-14T02:30:00.000+01:00

Ko je bio Sveti Valentin?

Dan zaljubljenih je najpre slavljen na Zapadu, a poslednjih godina je postao popularan i na našim prostorima. Pre nego što se ovaj praznik ustanovio, Rimljani su sredinom februara praktikovali pagansku proslavu, neku vrstu lutrije u kojoj mladi muškarci izvlače iz kutije imena devojaka koje će im biti partnerke tokom godine. U pokušaju da se prekine sa paganskim običajem, tadašnji papa je naredio da se umesto imena devojaka u kutiju ubace imena svetaca – muškarci i žene bi izvlačili ime sveca na koga će se ugledati tokom godine. Mladi Rimljani nisu baš bili oduševljeni takvim izmenama, ali je umesto paganskog boga Luperkusa, u čiju čast se održavala lutrija, crkva tragala za prigodnim svecem koji će zauzeti njegovo mesto. Našli su ga u Valentinu, kome je 14. februara 270. godine imperator Klaudije II odsekao glavu ...

Za doručak - Corn Flakes!

2007-02-13T19:16:00.000+01:00

"Sex... može biti sažet u 3P: produžetak vrste, putena naslada i ponos. Posmatrano sa dugoročnog stanovišta, a to uvek mora da se uzima u obzir, produžetak vrste znatno je najvažniji, jer bez njega ne bi bilo održavanja vrste....tako je ženski orgazam jednostavno nervni vrhunac seksualnih odnosa...i kao takav on je relativno luksuz sa stajališta prirode. O njemu možemo razmišljati kao o nekoj vrsti zadovoljstava koje osetimo kad u kutiji corn flakesa nađemo nagradnu igračku. Dobro je kad se dobije nagrada ali i bez nje su pahuljice korisne i hranjive..."-MADLAINE GREY

When you realise that your devil is your best friend...

2007-02-13T16:43:00.000+01:00

Shortbus
Glavne uloge:
Rafael Barker (Raphael Barker), Lindsi Bimiš (Lindsay Beamish), Džastin Bond (Justin Bond), Džej Brenan (Jay Br
annan), Šanti Karson (Shanti Carson), Pol Doson (Paul Dawson)
Scenario: Džon Kameron Mičel (John Cameron Mitchell)
Režija: Džon Kameron Mičel (John Cameron Mitchell)

ŠOKANTAN, BESTIDAN I UŽASNO ZABAVAN!

Shortbus je jedan od retkih filmova u kojem se priča bavi seksualnošću kroz prizmu ljubavi, oslobođenja, intimnosti, emocionalnosti…

Kritičari su se složili da je Shortbus camp delo, nepretenciozno, iskreno i udara u glavu. U filmu ima drame, komedije, plača, pravi emotivni rollacoster…

Jedna interesantna činjenica je i ta da su likovi prilagođeni karakterima glumaca.

Film prati živote sedmoro ljudi iz Njuorka kroz tragikomična preplitanja ljubavi i seksa koja se dešavaju u modernom, andregraund klubu “Šortbas” u kome se seks “konzumira” više od pića.
Među junacima je i Sofija, seksualni terapeut, koja nikad nije doživela orgazam. Godinama se bezuspešno kreše sa svojim mužem Robom. Jedne večeri u klubu upozjane Severinu, dominantnu biseksualnku koja će pokušati da joj pomogne. Među Sofijinim pacijentima su i homoseksualci Džejms i Džejmi koji na seansama otkrivaju svoje seksualne fantazije. Džejms predlaže da u seksualne igre uključe i Ket...

Svi likovi se sreću i borave u klubu Šortbas, uzavreloj košnici umetnosi, muzike, politike i seksa, u kome se prožimaju svačija iskustva i u kome svako može da iskaže svoje seksulane potrebe ali i politički stav.

Priča je direktna i iskrena, o seksu, partnerskim odnosima, simulaciji i o tabu stvarima. Film gde je puritanizam totalno sahranjen bez lažne sramežljivosti, nasilja ili vulgarnosti
Film daje alternativna rešenja za smirivanje posledica 11. septembra- pitanjima uma, telesnim zadovoljstvima i imperativom srca.

Komentari…

“Svi orgazmi u filmu su pravi, neodglumljeni. Uradili smo par proba ali uglavnom su se svi “čuvali” za kameru – i to je bila strategija koja se isplatila” – Džon Kamerin Mičel
“Briljantno režiran i napisan! Odlična gluma i fantastična muzika! Smejaćete se i plakati i želeti da ga gledate ponovo!” - IMDB
“Bez pogovora najseksualniji i najplastičniji američki film ikada snimljen izvan porno industrije!” - Variety

Džon Kameron Mičel – reditelj i scenarista
Sa ovim filmom, mladi Amerikanac, Džon Kameron Mičel, napravio je svoj kanski debi. Pre toga režirao je film Hedwig and the Angry Inch, odlično prihvaćen od strane kritike. Mladi reditelj odlučio je da se okruži ekipom potpuno nepoznatih glumaca, pre nego zvezadam kako bi se što bolje fokusirao na “moderan andergraund klub, skoro privatni salon u kome su dozvoljene sve seksualnosti i u kome se svake noći prepliću žive svirke, javna čitanja, nastajanje umetničkih dela pa čak i grupni seks. Imao sam ideju da snimim njujoršku komediju punu emocija, koja će biti seksualno veoma iskrena, tako da će reakcija publike biti neminovna i koja će nadam se biti zabavna. Bio sam inspirisan mnogim evropsikm filmovima koji u posledenj vreme koriste seks kao metaforu.” – dodaje Mičel.

Muzika u filmu je takođe odlično urađena i za nju je bio zadužen Yo La Tengo.
Tracklisting
Scott Matthew - "Upside Down"
Azure Ray - "If You Fall"
Yo La Tengo - "Wizard’s Sleeve"
Animal Collective - "Winter’s Love"
Scott Matthew - "Surgery"
Sook-Yin Lee - "Beautiful"
Gentleman Reg - "It’s Not Safe"
John LaMonica - "Kids"
Scott Matthew - "Language"
Jay Brannan - "Soda Shop"
Anita O'Day - "Is You Is Or Is You Ain’t My Baby"
The Ark - "Kolla Kolla"
The Hidden Cameras - "Boys of Melody"
Scott Matthew - "Little Bird"
The Ark - "This Piece of Poetry Is Meant To Do Harm"
Jasper James - "This House"
Scott Matthew - "In the End (Long Film Version)"
Scott Matthew - In the End (Acoustic)

Glavna uloga pripada Sook-Yin Lee, koja igra lik Sofije, sexualnog terapeuta.

Sook-Yin Lee (born in Vancouver, British Columbia) is a female Canadian musician, filmmaker, actor and media personality.

Lee was the lead singer in the 1990s for Bob's Your Uncle, a Vancouver alternative rock band. Lee often incorporated performance art techniques into the band's melodic rock. When that band broke up, Lee pursued a solo music career, releasing several solo albums and performing as an actor in theatre, film and television projects. She is now a singer for the band Slan.

In 1995, Lee became a VJ for MuchMusic, bringing her theatrical and musical background and her unique creative perspective to the channel. She was best known as the host of MuchMusic's alternative music show, The Wedge. (Now a weekly show, The Wedge was a daily series when Lee hosted.)

In 2003, she became the centre of controversy when the CBC threatened to fire her for taking a role in John Cameron Mitchell's sexually explicit film Shortbus, in which she performs unsimulated intercourse and masturbation on screen. When their position proved unpopular with the public[2], and celebrities such as director Francis Ford Coppola, R.E.M.'s Michael Stipe and artist and musician Yoko Ono rallied behind her, the CBC backed down.

Lee has also stated that she is bisexual.

I don't care if the worlds upside down if you're lost or you're found
I know your feet will stay far from the ground
If you just stick around...

SAMOUBISTVO: DA ili NE?

2007-02-13T13:36:00.000+01:00

Jesti, spavati, sesti, sresti nešto novo, cvetati – funkcije su koje suštinski pripadaju životu. Bodler posmatra smrt kao put ka razvoju tih vitalnih funkcija. Nemoguće je ne složiti se sa Montenjom koji se, pišući u svojim Ogledima čudi "kako se možemo osloboditi zavoja smrti i kako je moguće da nam se ne čini da nas u svakom trenutku drži za okovratnik", "unapred razmišljati o tome, verovatno pruža veliku prednost... Smrt je deo vas; vi bežite sami od sebe..."

Kako se psihološki mogu objasniti samoubistva?

Pojedinac shvata smrt voljenog bića ili poslovni poraz kao nenadoknadiv gubitak. Život je postao sasvim nezanimljiv (jer čovek tada smatra da je nesposoban da zadovolji svoje najvažnije želje) i gubi svoj primamljiv i umirujući karakter, tako da nije čudno što čovek razmišlja da svoju egzistenciju okonča samoubistvom. Naučno možemo ovu činjenicu ovako da definišemo: gubitak nekog, po život važnog libidinoznog objekta – jedan je od uzroka samoubistva.

U književnosti se mogu naći brojni primeri, iz kojih jasno proizlazi da želja da se ubijemo nastaje gubitkom nekog libidinoznog objekta od vitalnog značaja. Navodimo jedan Šekspirov komad Antonije i Kleopatra, IV čin, 15. pojava:

Najplemenitiji
Od ljudi, zar želiš umreti?
Zar ni malo za mene ne brineš,
Da ostanem u tom svetu dosadnom,
što je bez tebe ne bolji no svinjac!!
O, pogledajte, moje devojke
Kruna zemlje se topi
Gospodaru, za mene
Bilo bi sad da zlobnim bogovima
Svoj skiptar bacim, da im kažem da je
Svet ovaj bio ravan njihovom,
Dok alem kamen mi nisu ukrali.
Sad sve je ništa
Jel onda
Greh provaliti u smrt tajni dom,
Pre no se drzne smrt da nama dođe?...

Ako je jedinka izgubila svoj, po život važan, libidinozni objekt, to ona ima želju da na isti način nestane iz života, kao što je nestao po život važan objekt ljubavi. Postoji nešto kao identifikacija s izgubljenim objektom ljubavi. I samoubica često pokušava da nestane na isti način kao i njegov predmet ljubavi. Ta identifikacija biva naročito jasna u slučajevima samoubistava prouzrokovanih smrću voljene osobe. Navodimo primer koji to ilustruje, to jest belešku koja se pojavila u jednim londonskim novinama od 23. februara 1935. godine: "Saznali smo da su dve mlade američke devojke, žrtve avionske nesreće kod Mesine, izvršile samoubistvo, jer su posle vesti o smrti dvojice engleskih pilota zapale u očajanje. Obe devojke su otvorile vrata aviona i stropoštale se zagrljene u prazan prostor... One su sva mesta u avionu bile otkupile za sebe, a pilota nagovorile da zatvori vrata i prozor koji deli odeljenje za putnike od pilotovog sedišta. Obe devojke su bile verene za poručnike H. B. i J.F koji su se nalazili među žrtvama avionske nesreće na Sicililiji".

Samoubistvo je čin intenzivnog autosadizma. Ja napada samog sebe. U takvom činu ja vrši protiv sebe agresivnu radnju tolike žestine da uspeva samog sebe da uništi. To je agresija protiv samog sebe.

Po Alberu Kamiju, postoji samo jedan doista ozbiljan filosofski problem – samoubistvo. "Suditi o tome da li ima ili nema smisla živeti", piše Kami u čuvenom eseju Apsurd i samoubistvo, "znači odgovoriti na osnovno pitanje filosofije." Ludvig Vitgenštajn je rekao: "Ako je dopušteno samoubistvo, onda je dopušteno sve. Ako išta nije dopušteno, onda nije dopušteno samoubistvo. To baca svetlo na prirodu etike, jer samoubistvo je, da tako kažem, elementarni greh".

Hrišćanstvo, religija samoubistvom najopterećenija zemlja, možda je tom činu posvetilo i najviše rasprava. Novi zavet, doduše, navodi samo primer Jude Iskariota, koji je posle svog izdajstva "otišao i obesio se". Ali, taj je čin u Svetom pismu pomenut samo kao odgovarajući znak kajanja za počinjenu izdaju. Mučenici ranog hrišćanstva su se u periodu proganjanja hrišćana upravo nametali rimskim vlastima, slično motivisani kao kasnije muslimani, uvereni da će ih mučenička smrt prečicom odvesti do rajskih vrata.

Ipak, u svim slučajevima u kojima ljudi biraju rizik i izvesnost vlastite smrti, bilo s namerom samoubistva ili bez nje, moguće je postaviti dva moralna pitanja. Trebaju li drugi ljudi intervenisati da ih spreče? Jedan od razloga za mišljenje da je postaviti pitanje moralnosti čina samoubistva neprimereno, jeste uverenje da čin samoubistva mora biti počinjen u takvom stanju poremećenosti da nema izgleda da moralna promišljanja utiču na odluku. Ali, razmišljanje o raznim oblicima suicidalnosti i njima sličnih činova trebalo bi da to uverenje dovede u sumnju.

"Moralno pitanje za čoveka koji razmišlja o samoubistvu", kaže filosof Džonatan Glover, "jeste jednostavno pitanje da li je njegova smrt bolje ili lošije rešenje za njega i za druge. Ali za druge ljude koji razmišljaju o sprečavanju samoubistva, stvar je složenija. Oni moraju postaviti isto pitanje o tome da li bi smrt u celosti bila dobra ili loša stvar. Ako zaključe da bi bila loša, moraju postaviti i daljnje pitanje: da li bi bilo ispravno da intervenišu. Da to nije odvojeno pitanje, činiće se samo nekome ko smatra da uvek imamo pravo uplitati se u živote drugih ljudi tamo gde bi oni inače učinili nešto pogrešno".

Psihijatar Džon Moto je mišljenja da je na kraju svako prinuđen da, bez obzira na situaciju, primeni sopstvenu procenu i dođe do sopstvene moralne odluke: "To ne mogu", kaže on, "da izmene ni sve filosofske rasprave na svetu. Možemo samo da se nadamo da su filosofi u stanju da, posmatrajući kako realan svet funkcioniše, uvide i vode računa ne samo o moralnim nedostacima potencijalnog samoubice već i onih koji nastoje da im pomognu, pa i same filosofije".

Ludačke ideje ne manjkaju ni u jednom slučaju melanholije; one primaju oblik, ekonomske, telesne ili duševne ruine. Bolesnici onda misle da se nisu pravilno držali, da ne postoji ništa što bi ih spaslo. Oni se sećaju svih grešaka koje su ikada počinili i pretvaraju naivne greške u teške grehe. Sebe smatraju uzročnicima nesrećnih slučajeva koji se dogode u njihovoj okolini, smatrajući da su krivi zato što drugi pate od iste bolesti kao i oni, imaju osećanje krivice kada neko od tih ljudi umre. Veruju da ih čitav svet zbog njihovih grehova prezire i da će oni, na ovom ili onom svetu, za to biti kažnjeni, većinom na neki užasan način.

Frojd je pokazao da su tužbe melanholičara – prebacivanja koja bolesnik čini protiv nekog objekta spoljnog sveta. Frojdov zaključak je sažet u formuli: "Jadikovanja su optužbe". To znači da će melanholičar svoju agresiju upraviti protiv samoga sebe, u stvari – napasti neki objekt spoljnog sveta.

Kod nekih plemena na Zlatnoj Obali vlada sledeći običaj: ako neko izvrši samoubistvo, a prethodno izjavi da je njegova odluka prouzrokovana ponašanjem neke određene osobe prema njemu, taj takođe mora da umre. Taj običaj, ukorenjen u plemenskom zakonu, zove se "sopstvena smrt na tuđoj glavi". Kod Tinklit Indijanaca ako onaj koji je bio uvređen utvrdi da je u nemogućnosti da se sam osveti – izvrši samoubistvo, da bi time rođaci i prijatelji uvredioca digli ruku od osvete.

Alfred Adler smatra da je želja za osvetom najvažniji činilac u psihologiji samoubistva: "Tako se iz nesvesnoga", piše Adler, "stvara jedna situacija u kojoj se priželjkuje bolest, pa čak i sopstvena smrt, delimično da bi se bližnjima naneo bol, delimično da bi im se iznudilo saznanje šta su izgubili u tom stalno u pozadinu potiskivanom".

Tolstoj daje, kao motiv za samoubistvo Ane Karenjine, njenu želju da se osveti svom ljubavniku. On piše: "Smrt joj je izgledala kao jedino sredstvo da njegovu ljubav ponovo probudi i da ga kazni... Nju je zanimalo samo jedno: da ga kazni. Eto, reč, i pogleda senku vagona i pesak pomešan s ugljem, što je prekrivao železničku prugu, tu, preko toga leći... Tako ću ga kazniti i sebe od svega i od same sebe osloboditi". Kazniti njega, i sebe svega osloboditi, predstavlja agresiju protiv spoljnog sveta. Ubiti se i tako osloboditi sebe, predstavlja agresiju upravljenu protiv sopstvene ličnosti. Sem toga, samoubica pretpostavlja da se sveti okolini koja je bila uzrok njegove očajničke odluke. On zna da njegova smrt guši agresiju (napade) protiv njega i, obrnuto, da je njegova smrt trajni prekor spoljnom svetu.

Primeri bi se mogli nizati, ali ćemo se zadovoljiti Geteovim romanom Verter – Verterovim samoubistvom. Ako se to delo površno analizira, onda izgleda kao da u njemu nema nikakvih agresivnih osećanja. Verter govori stalno o Šarloti i njenom mužu Albertu, kao da ih smatra obdarenim svakim savršenstvom i kao da prema njima gaji duboku naklonost. Međutim, ako to delo pažljivije čitamo, primetićemo pojedinosti koje potvrđuju postojanje jedne intenzivne, potisnute agresije.

Verter kaže jednom prilikom: "Kada se tako izgubim u sanjarenju, nikako ne mogu da se otresem od pomisli: šta ako bi Albert umro?" To znači, da njime, dok sanjari, vlada želja za Albertovom smrću. Agresivna osećanja se manifestuju i u drugim prisilnim mislima: on smatra da je razorio dobro sporazumevanje između Alberta i njegove žene. Sebi prebacuje, i u tim prebacivanjima otkriva se i njegova nenaklonost prema Albertu.
Ni Šarlota nije neka anđeoska žena, kako to izgleda ako se zadovoljim površnim čitanjem. Ona ne samo da doprinosi Verterovom samoubistvu, ona je već bila uzrok ludila jednog drugog čoveka koji je bio kod njenog oca, u nju bio zaljubljen i zbog toga izgubio položaj; to ga je dovelo do duševnog oboljenja, te je godinu dana proveo u ludnici.
U tom delu postoje sitni detalji koji omogućuju da se odgonetnu agresivna osećanja ličnosti. Recimo, pištolji kojima se Verter ubija pripadaju Albertu, a i sama Šarlota ih nudi Verteru. Drugi takav detalj: sluga koga je udovica otpustila, jer se bio u nju zaljubio, ubija novoga slugu.
Nepotrebno je opisivati Verterovo osećanje krivice zbog njegove grešne ljubavi, jer je to sasvim očigledno. To osećanje krivice omogućuje da se agresija izazvana spoljnim okolnostima okrene protiv Ja, a to Ja tera u samoubistvo.

"Postoji nešto što dolazi od nas samih i što jeste nešto što smo mi sami, jedna realnost koja je nevidljiva ali koja se iznutra može proveriti, jedno neobično i trajno prisustvo, koje se može pojmiti u svakom trenutku... Ali, koje postaje aktuelno tek pred svoje ispunjenje: to je smrt... Upravo smrt je, zaključuje Sioran, "najintimnija dimenzija svih onih koji žive".
Smrt je nesumnjivo lakša za onoga ko, umirući, ima osećanje da je u potpunosti proživeo ono što mu se pružalo i ono što je sam sebi pružio, lakša nego za nesrećnika koji nestaje sa osećanjem da nije dobio svoj deo na gozbi, pa čak i sa nemim užasom što je bio bačen u jednu apsurdnu istoriju punu buke i besa.
Jedna od najdragocenijih povlastica jeste da čovek sretne smrt tek u vreme kad se oseća spremnim da je prihvati.

Razmišljanje o ovoj temi završavamo divnom konstatacijom pesnika Žana Tardjea koji u svom Putu bez povratka to osećanje izražava na sledeći način:
"Smelo izlazim van sebe, ka svom kraju, ne upućujući nikakvu zamerku ni žaljenje brojnim mučnim zagonetkama, ovom suncu, ovoj ljubavi zahvaljujući kojima sam rođen i zahvaljujući kojima sam živeo ovim sjajnim divotama koje će se ugasiti, ovim užasima koji će prestati, ovoj nadi koja će spavati, svakoj ruci koju sam stisnuo, svakoj usni čiju slast sam pio..."

ŽIVOT U KOME BI MOGAO DA SE SEĆAM OVOG OVDE

2007-02-12T21:31:00.000+01:00

Naposletku uzeh olovku i potpisah. Dobro. Gotovo je, pomislih. Ali se onda niz sporih misli, obruši do nosa, i lak osmeh me smiri. Dobro je. Uprkos svemu, osetih se lakim, uprkos, kažem, jer upravo ostadoh bez sadržine. Ili težine. Ili priče. Ili sebe.

A sve je magla. Sve su divlje kestene sasekli toga dana. Ostala je klupa, i to ne ona, već jedna nova, koja je zauzela njeno mesto. Jedino je još česma ista. Neke su se klompe, dečije, približavale vangli u koju se voda sliva.

- Šta nameravaš sa svim tim knjigama?
- Ne znam, razmišljao sam, možda bi najbolje bilo da ih spalim. Ne sve, naravno, neke sam mislio tebi ostaviti.
- Možemo ih zajedno spaliti.
- Možemo ih baciti u Dunav!
- Ne, pepeo zemlji, jer zemlja ...
- Ma pusti sad to...no, kako hoćeš, učinićemo ...
- Da...voda rađa....vatra rađa....ne misliš..
- Kažem ti da je isto..samo te knjige su porodile sve što su imale i sa njima treba okončati, trebamo biti sigurni u njihovu smrt.
- I koje su to police?
- One tri iznad radnog stola.
- Sve?
- Da, redom...

Njegovo prisustvo teško mi je padalo i ljutilo me. Hteo sam upravo da mu kažem da ode, da me ostavi, kad on odjednom, okrenuvši se prema meni, uzviknu: “Ne, ne mogu vam verovati. Siguran sam da vam se desilo da poželite drugi život.” Odgovorih mu da je to razumljivo, ali da bi to isto toliko vredelo kao da sam želeo da budem bogat, da vrlo brzo plivam ili da imam lepša usta. To je bilo jedno te isto. Ali me on prekide i htede da zna kako zamišljam taj drugi život. Tada mu doviknuh: “Život u kome bi mogao da se sećam ovog ovde”, i odmah mu rekoh da mi je svega dosta.

Globalno zagrevanje

2007-02-11T22:24:00.000+01:00

Mnogi ljudi misle o globalnom zagrevanju na pogrešan način!
Pretpostavka je otprilike ovakva: «Zemlja je toliko velika, nemoguće je da stvaramo trajan štetan uticaj na zemljino okruženje». To je možda nekad bila istina ali sada više nije...

Čovečanstvo mora da shvati sa kolikom je katastrofom suočeno ako se ništa ne preduzme na zaustavljanju globalnog zagrevanja.

ORFEJ U PODZEMLJU

2007-02-11T16:27:00.000+01:00

Ne osvrći se. Velika se tajna

iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je

taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.

DANILO KIŠ

2007-02-11T16:12:00.000+01:00

Sklopivši oči, koje je pitanje postavio?

Čemu sve to što jeste i što nije (a što bi moglo biti), čemu sve to ako zajedno sa telom, sa okom, sa testisima, umire i duh, taj oblak, ta jezgra srca u srcu umirućeg srca. Čemu, ako ne tome da se nadživi trošni prah tela, da se u najsavršenijoj kvintesenci sakupi prošlost, sadašnjost i budućnost, saznanje i slutnje, fini prah i oblak, meljava svih čula, meljava srca i mozga, da se sve to skupi u mali večni oblak, u paru oblaka, i da nastavi da živi, kao saznanje i kao suština.

Danilo Kiš, Peščanik

u mojim stihovima

2007-02-10T10:47:00.000+01:00

TRULEX

za V.

Prijatelji su se

po(za)jebali

Ujutru su olovno padali

oluci u maglu

K'o griz vlažan

ostao je bačen:

trulex

Plavi trulex

neisceđen od:

kafe

pepela

i vina.

Od naših Ne(suza)

od naših Ne(dodira)

od naših Ne(ljubavi)

ostala je:

muva na srcu

i odvrnut čep na flaši.

21.12.'06

ALEJANDRA PIZARNIK (1936-1970)

2007-02-10T10:12:00.000+01:00

Putovi ogledala

I
I nadsve gledati nedužno. Kao da se ništa ne događa, što je sigurno.

II
Ali želim te gledati sve dok se tvoje lice ne udalji od mojeg straha, kao ptica s oštrog ruba noći.

III
Kao djevojčica od ružičaste krede na prastarom zidu koju je iznenada obrisala kiša.

IV
Kao kada se cvijet otvori i pokazuje srce kojeg nema.

V
Svi pokreti mojeg tijela i mojeg glasa služe da od mene učine dar, granu koja napušta vjetar na kućnom pragu.

VI
Pokrij sjećanje svojeg lica s obrazinom koja ćeš postati i uplaši djevojčicu koja si bila.

VII
Noć dvoje ljudi raspršila se s maglom. To je doba ledene hrane.

VIII
A žudnja, moje sjećanje je žudnja, ja dolje, u pozadini, u bunaru, ja sam pila, sjećam se.

IX
Pasti kao ranjena životinjana mjestu koje je postalo mjesto objave.

X
Kao onaj koji ne želi stvar. Nijednu stvar. Sašivena usta. Sašiveni očni kapci. Zaboravila sam se. Vjetar je unutra. Sve je zatvoreno i vjetar je unutra.

XI
Na crnom suncu tišine riječi su se zlatile.

XII
Ali tišina je zajamčena. Zbog toga pišem. Tu sam sama i pišem. Ne, nisam sama. Tu je netko tko podrhtava.

XIII
Čak ako kažem sunce i mjesec i zvijezda mislim na stvari koje me prate. A što sam ja željela?
Željela sam savršenu tišinu.
Zbog toga govorim.

XIV
Noć ima oblik vučjeg zavijanja.

XV
Užitak je izgubiti se u predodređenoj slici. Digla sam se iz svoga trupla, pošla sam u potragu za onom koja jesam. U potrazi za sobom, otišla sam onoj koja spava u jednoj vjetrovitoj zemlji.

XVI
Moj beskrajan pad moj beskrajan pad u kraj gdje me nitko nije očekivao, ali nakon što sam vidjela tko me očekivao nisam vidjela nikoga drugoga već sebe.

XVII
Netko je pao u tišinu. Moja posljednja riječ bila je ja, ali mislila sam na sjajnu zoru.

XVIII
Žuto cvijeće ispunjava krug plave zemlje. Voda drhti puna vjetra.

XIX
Blještavilo dana, žute ptice u jutru. Jedna ruka driješi tamu, jedna ruka vuče za kosu neku utopljenicu koja ne prestaje prolaziti kroz ogledalo. Vraćanje sjećanju tijela, moram se vratiti svojim bolnim kostima, moram shvatititi što kaže moj glas.

U svojem eseju o Alejandri Pizarnik, u madridskom književnom mjesečniku Cuadernos hispanoamericanos, knjževnik Enrique Molina reći : »...Kada pomislim na Alejandru vidim ju kako osamljena prolazi u jednom od onih velikih mjehurića Šume gdje leže obnaženi parovi, unutar jednog tako nježnog svijeta koji samo čudom se ne raspadne. Međutim, njezin mjehur je noćni koji se preljeva u svim duginim bojamam poput crnog bisera. Očarano i očaravajuće biće, žrtva i čarobnica, izgara na ognjištu i, u isto vrijeme, s onom izopačenom poezijom, podpaljuje okolni svijet, pali ga jednom nježnom i sjenovitom fosforoscencijom koja obasjava njezino lice djevojčice sa sablasnim osmjehom. Djevojčica predodređena da odsutnih očiju bude viđena u prozoru neke ruševne kućerine, ili u nekom od onih sela iz Alkemije Riječi, ili viđena na dnu jezera. Međutim i tamo, u dubini snova, bila je također stranac, skrenula od same sebe. Jedna nepoznata žena s njezinim licem uvijek joj je išla u susret i to na svakom mjestu, u svakom trenu zemaljskog postojanja i postavljala joj najbezočnija pitanja, smišljajući joj bez prestanka vlastite zagonetke, tajnu cjelokupnosti ljubavi i odsutnosti. Alejandra je uvijek bila na izgubljenoj granici druge obale, čija jeka nije nikada prestajala odzvanjati u sjenovitim zakutcima njezina bića s nostalgičnim pozivom za 'zelenim rajem dječje ljubavi'.

SVEST O PESNIKU

2007-02-10T00:49:00.000+01:00

Majstor i Margarita, Pozorište Gavella, Zagreb, februar 2007.

2007-02-06T21:08:00.000+01:00

Književnost obuhvata, izgleda, nekoliko viših stanja i ide u dva pravca. Jedan pravac zastupa James Joyce i sama Biblija – knjiga koja je toliko opširna i mnogostruka da se ne može više čitati kao obična knjiga - iako se, gle paradoksa - tako zove. Ne može se uopšte lako pročitati; takva knjiga na neki način slomi, prelomi čitaoca. Nakon tolikog napora (duhovnog, ali i fizičkog) čitalac više nije isti. Može se reći da je odahnuo kad ju je pročitao. Ili kao što se obično kaže za Joycea: «u poverenju, nisam mogao pročitati Uliksa». Takve se knjige pišu godinama, stolećima.

A zatim, tu je drugi pravac, koji se iščitava u Majstoru i Margariti, u nekim delovima tog teksta, u govoru i izjavama glavnih likova, ali se također plete i oko same knjige u stvarnom životu; dakle, postoje knjige koje se ne mogu objaviti. Koje se pišu dugo, za sebe. Tajno. Koje proždiru samog autora i okolinu. Takva je sudbina knjige o Pontiju Pilatu unutar knjige Majstor i Margarita, a i same te knjige u ruskoj stvarnosti Staljinova doba. U tom pojedinačnom slučaju uključena je igra sudbinske metanaracije.

To je knjiga o pisanju...

Silvija Plat - Jutarnja pesma

2007-02-06T01:14:00.000+01:00

Ljubav te navije kao podmazani džepni sat,

Babica te je potapšala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik

Smestio se između čestica.

Naši glasovi odjekuju, uveličavaju naš dolazak. Nova statua.

U promaji muzeja, tvoja nagost

baca senku na našu sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi.

Nisam ti više majka

Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno

Nestajanje pod rukom vetra.

Čitave noći tvoj dah kao noćni leptir

Treperi između spljoštenih ružičastih ruža. Budim se da bih čula:

Udaljeno more šumi mi ušima.

Jedan krik, i spotičem se o krevet, teška kao krava i rascvetana

U svojoj viktorijanskoj spavaćici.

Tvoja usta otvoreno čista kao mačja. Prozorsko okno

Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituješ

Tu svoju šaku tonova;

Jasni samoglasnici dižu se poput balona.

HOMMAGE EGON SCHIELE

2007-02-05T19:18:00.000+01:00

NOVI CIPIRIPI

2007-02-05T17:41:00.000+01:00

Kupoholičnost me jutros povukla za rukav. Ranije su mi govorili, mislim, ranije kada su me roditelji izdržavali, kako ću se teže odvajati od novčanica kada budem SAMA zarađivala, iste, međutim, to pravilo definitivno ima izuzetak u meni, pare koje zaradim trošim brže, lakše i bez ikakve griže savesti...No, tako sam jutros završila u Metro-u, i naravno, da sam zaboravila spisak u autu, i naravno da me sve živo interesovalo, od staza za kupatilo, preko noževa, stolica, peškira do Podravkinog Rižolina.....I taman kada sam se motala tu kod Medolina i Čokolina, srela sam se sa novim-starim cipiripijem....I sada dok ovo piskaram jedem ga uz hleb (star nekoliko dana, do pet, nije više). Pijuckam uz Cipiripi, zeleni čaj, koji sam naravno, danas nabavila. Gledam ovu novu ambalažu Cipiripija, i moram priznati da je stara originalnija...eto, nije tačno da je za vreme komunizma/socijalizma sve bilo oslobođeno kreativnosti....

KLIKNI “SAVE” ZA USPOMENE

2007-02-04T17:22:00.000+01:00

Naida Lindov

– Kasniš!

– Znam. Sorry, faks...

– Znam.

– Šta ti radiš? Kako si provela dan?

– Cijeli dan na ovom Netu... boli me više glava od ovog monitora... i, tako...

– Tražila si nešto?

– Ništa posebno... onako...

– Čekala si mene?

– Tebe sam čekala cijeli život...

– Znam.

***

– Kasniš!

– Znam. Izvini.

– Da, faks...

– Da, faks. Jesi me dugo čekala?

– Sreća tvoja pa nije hladno.

– Zna biti lijepo vrijeme i u februaru.

– Na tvoju sreću. Kuda ćemo?

– Kuda ti želiš?

– Želim biti s tobom.

– Šetnja?

Klimnula sam glavom. Uostalom, zašto ne bismo šetale kada je vrijeme divno. Ovdje je tako teško ,,uhvatiti” komad lijepog vremena. Do prije nekoliko godina nisam vjerovala da u ovom dijelu svijeta može biti tako hladno zimi, i tako maglovito. A, onda se izgleda klima urotila protiv mene i mojih istomišljenika i pokazala nam da može biti jako hladno i jako maglovito ako ona to poželi.

– O čemu razmišljaš?

– O klimi.

– Klimi?

– Da, klimi. O tome kako nas je nadigrala.

– Mislila sam da razmišljaš o meni...

– O tebi ne razmišljam - tebe volim.

– Ne razmišljaš o osobama koje voliš?

– Ljubav je stvar instinkta - nema tu mjesta za razmišljanje.

Klimnula si glavom. Voljela si moje ,,kvaziintelektualne” zaključke i razmišljanja o ljubavi i životu. O nama. Jer, bile smo upravo to: ljubav i život. Ja ne bih mogla postojati bez toga. Izgleda da sam i to izgovorila naglas, jer si se nasmijala i klimnula glavom. Super, slažemo se. Iako nismo daske.

***

– Kasniš!

– Znam.

– Nije ti to trebalo. Ionako su nervozni.

– Znam, sorry.

Konačno je trebala da upozna moje roditeqe. Nije nam bilo nimalo lako sve to rganizirati, jer su moji uporno tvrdili kako nemaju vremena,kako već imaju isplanirano svako veče (a, i oni i ja smo znali da je to obična izmišljotina), kako ovo, kako ono. Na kraju sam odlučila da im kažem ono što sam možda trebala reći na početku ovog razgovora.

– Dobro, kako god želite, ali da znate da je ozbiljna veza u pitanju! Ako vam to do sada nije postalo jasno!

– Baš ozbiljna?

– Ne bih je dovodila kući da nije, zar ne?

Sjećaš li se šta je mama rekla kada je ono imala histerični napad nakon mog outiranja?

– Joj, što i ti svašta pamtiš!

– Ni ja se ne sjećam šta sam rekla!

– Rekla si: ,,Nemoj da ti padne na pamet da mi dovedeš svoju djevojku kući!”

Sjećaš se toga? Oboje su odmahnuli glavom. Kog đavla se i ja peglam sa njima! Ako ne možeš zapamtiti šta si rekao u ključnom momentu života (pa makar to bilo i prije pet godina), kako mogu očekivati da ćeš zapamtiti išta od života?!

– Šta vi uopše pamtite, ljudi moji?

(rečenica koju sam odćutala. Bilo je i bez nje dovoljno tenzije u zraku. Sjećam se da je moja razrednica jednom nervoznom i agresivnom drugu iz razreda uvijek govorila: „Svaka odćutana ti je zlatna!” Pa, možda je i ova moja. To ću vjerovatno skontati nekad poslije.)

– Dobro, onda u petak!

– Nisi normalan! Ja je ne želim gledati u svojoj kući.

– Prije nego što se sada vas dvoje posvađate: zar ovo nije i moja kuća, pobogu?

– Reci joj u petak. Ja ću ovo već nekako srediti.

– Ma, šta ćeš ti srediti! Ovo je moja kuća i ja odlučujem ko će u nju ući! A, tebi, draga moja, ako se ne sviđa, izvoli izađi!

– Pa, i hoću! Tražimo stan već dvije sedmice.

– Molim?!!!

– Molim?

– Nezahvalno derište! Samo gledaš kako ćeš se odseliti!

– Polako! Prvo večera u petak, a onda ćemo o toj selidbi, važi?

– OK. Idem ju nazvati. Nadam se da će moći.

Oko pola sedam?

– Da...

– Ama, slušaj me, čovječe božiji! Zatvorila sam vrata. Neka dalje rješavaju sami. Ja sam svoje riješila.

***

– Kasni! Vidiš li ti da ta tvoja kasni?!

– OK, kasni, pa šta?! Doći će!

– Daj, smirite se!

Moja mama je majstorica glume. Ponekad mislim da je fulila svoje životno zanimanje. Ma, kakva elektrotehnika, moja mama je trebala biti prvakinja narodnog pozorišta. Onog koje sada uopše nema prvakinje. Uvijek me je fasciniralo kako se dobro zna pretvarati da joj je drago što nekoga vidi, iako bi najradije okrenula glavu od te osobe na ulici. Koliko je samo puta odglumila da joj je drago da vidi pola svoje rodbine! A, tek kolega sa posla! Nimalo ne sumnjam da će i ovaj ,,test” savršeno lako položiti. Za sada sve ide po njenom uobičajenom planu: besprijekorna šminka, još besprjekornija odjeća, ujeda sve oko sebe, ali kada začuje zvono na vratima (ovo koje upravo sada zvoni), osmijeh se automatski navlači na lice, a boja glasa postaje pitoma i umiljata. Jedino šminka i odjeća ostaju kao što su i prije bile.

– Pa, hoćeš li ti otvoriti već jednom?

– Ne želiš ti?

– Ti si bezobrazna koliko si teška!

– OK, otvaram! Želim ti samo razbiti tremu pred nastup!

(drugu rečenicu nisam izgovorila. Još jedan komad zlata u mojoj kolekciji.)

***

– Kasniš...

– Znam. Pomagala sam mami da opere suđe...

– Btw, večera je bila super!

– Reći ću mami...

– Btw, tvoja mama me mrzi!

– Ne mrzi te...

– Je li ti išta rekla dok ste prale to su|e?

– Da, da to radim smotano kao i uvijek!

– Hahahaha! Ozbiljno te pitam: je li rekla išta o meni? Ono, ,,znaš, ova tvoja djevojka... bla, bla, bla?”

– Ne, nije ništa rekla...

– Vidiš, mrzi me!

– Ne mrzi te...

– Samo me ne voli?

– ...

– Dakle?

– Ne brini, ne bi te voljela ni da si muško, u ovoj situaciji...

– Koja utjeha!

– Ne znam tješiti ljude...

– Znam... primijetila sam...

– Pa, eto... žao mi je...

– Nema veze, nikad mi se i nisu dopadale djevojke koje znaju super tješiti... pardon, htjedoh reći: lagati!

– Hahahaha!

– I, šta su rekli za preseljenje?

– Nismo pričali još o tome...

– Želiš li da ja dođem kada budete pričali?

– Ne znam...

– Ne znaš da li je trebam doći ili ne znaš da li trebamo živjeti skupa?

– Oboje.

– Hej, neki dan si mi obećala da ćeš mi do kraja mjeseca sigurno donositi kafu i doručak u krevet... danas je 24.... šta bi sada sa tim?

– Obećala sam?

– Naravno. Sumnjaš u moje pamćenje?

– Reći ću im sutra. A, ti nazovi onu ženu i potvrdi da dolazimo popodne u stan.

– OK?

– Glupo pitanje: zašto mi nikad ne pričamo preko telefona u ove sitne sate?

– Ma, daj, telefon je tako hladan! A, i on služi za hitne slučajeve samo!

– Mislila sam da ćeš reći da služi samo zato da se konektiraš na net!

***

– Poranila si...

– Izvini... nisam znala da si tu...

– Došla sam samo pokupiti ostatak svojih stvari...

– Da... imaš neke knjige pored kreveta...

– Hvala, uzela sam ih već...

– Aha...

– Pa, idem ja sad...

– ...

– Pozdravi mamu!

– Bolje ne... taman te zavoljela...

– U pravu si...

– ...

– O čemu razmiljaš?

– O klimi...

– Onoj koja nas je nadigrala?

– Onoj koja mi te odnijela jedne ljetne noći...izvini...

– U redu je...

– Stvarno mi je žao...

– Znam, i meni je...

– ...

– Još uvijek o klimi?

– Ne... Razmišljam o mom ,,blagu...”

– Blagu?

– Onom od ,,zlatnih” neizgovorenih riječi...

– Ima ga puno?

– Previše...

– ...

– Zbogom.

– Zbogom...

***

Sjedim za kompjuterom. Milijun nepoznatih nick-ova u chat room-u. Diskonektiram se. Pisat ću nešto. Na kraju krajeva, ja sam spisateljica - ja pišem! Da, to je ono što radim. Pišem. A, šta ako ne mogu pisati bez nje? Šta ako ne želim pisati bez nje? Bolje da ugasim kompjuter odmah i pokušam zaspati. Bez nje. Samo da kliknem „save”. Ja uvijek spasavam svoje uspomene.

SABESEDNIK

2007-02-04T16:40:00.000+01:00

Recite, kad posmatrate ludaka, šta vam je najjezivije? Proširene zenice - jer ne vide, jer ni u šta određeno ne gledaju, jer su prazne. Njegov govor - zato što, obraćajući vam se, on uopšte ne računa na vas, na vaše postojanje, kao da ne želi da ga prizna, kao da se apsolutno ne interesuje za vas. Kod ludaka nas najviše plaši ta strašna apsolutna ravnodušnost prema nama. Nema ničeg strašnijeg nego čovek koga baš briga za drugog čoveka. Kulturno licemerje i učtivost imaju duboki smisao, pomoću njih mi svakoga trenutka podvlačimo međusobno interesovanje.

u mojim stihovima

2007-02-04T16:29:00.000+01:00

"Igraj zmijo minojska,
ja sam te rodila iz gnojne slagalice Zevsa Kretagenskog,
ja sam rodila tebe bezobličnu,
da niko iz sveerekcije Knososa nacrtati te ne može"
(wanassa, Idska krozgovoreća, VI 69)