DETE RIBARA KOJE JE VOLELO KONJE

Draga D.
kada ovaj svet postane
isuviše mali za naše papirnate
snove ne zaboravi da se
pojaviš u istoj knjizi
gde ću biti i ja

J.



...Pred sobom je iznenada ugledaao nepreglednu površinu blistave vode, koja se talasa kao trava u preriji.
Bela Griva nije usporio trk. Za sve vreme trke Folko se prepustio svom konju. I sada nije ništa učinio da ga zaustavi.
Bela Griva je jurio ka obali.
Uzvici ljudi koje je konj mrzeo, ljudi koji su ga celog života gonili i nanosili mu samo zlo, čuli su se sve jasnije. Konj se zajedno sa dečakom, koji nije hteo da ga ostavi, bacio u reku i počeo da pliva.
Matica je bila strašna. Ubrzo je odvukla daleko od obale lepog belog pastuva i njegovog nerazdvojnog prijatelja, dete ribara koje je volelo konje.
Gonioci se zaustaviše na obali. Bili su svesni opasnosti u koju dečak srlja.
Uplašeni, osećajući grižu savesti, gazda je glasno povikao:
- Vrati se, dete! . . . Vrati se! Poklanjam ti konja, tvoj je!
- Folko, folko! . . . - vikali su momci. Prekasno.
Ovi ljudi su jednom slagali malog ribara, koji je voleo divnog beloga konja više od svega na svetu.
(...)
Ljuljajući se u vrtlogu, sa slepljenom kosom na očima, jednom rukom zagrlivši Belu Grivu, Folko se prepustio matici koja ga je nosila ka moru.
Ljudi su s obale videli samo jednu belu mrlju: glavu konja, koji je još plivao, i obraz dečaka priljubljenog uz obraz konja.
A zatim i te mrlje nestade u vrtlogu talasa.
Prislonivši glavu uz vrat konja, Folko je osećao kako tone u neku blagu, prijatnu obamrlost, kao da pada u san . . .