Skriti svet iza grešaka,
uz lomljenje jutra.
Potopiti ga u oštrinama raskoraka,
sa sjajem blede skulpture.
U semenu zalutale dosade
zaspali, bedni, psi
lutaju vremenom.
U zamrznutim namerama
tražiti dno.
A površine očiju
duboke, široke, bezumne.
Čime se pokoriti?
Kada zaleđene misli
ne prolaze kroz sito zvuka.
U nozdrvama Zemlje,
ovladati ugnječenim snom.
Sa jednosmernom mučninom,
dok međ' zubima klopoće pakao . . .
...Sećaš se onog dana sa senkama gadne zore?
Onih ulica i onoga lika koje je budućnost a
koje je već prošlost pokrila. Dan je dolazio
i odlazio i zora nije prestajala od postanja
sveta. Sećaš se krv se širila tek na usni tvog
ženstva? To beše krv i na usni njegovoj kada je
izlazio iz sveg ovoga. Bilo je tako hučno da
tišina beše ljubičasta i van teže i van vremena
kao eksplozija. To beše između postanja i postanja
sveta. Zora u kojoj si pokazivala ruke, u kojoj
si pokazivala prste. Tu beše vlažne i zemlje
tečne zore takođe na prstima. On beše naš sin,
ili brat ili otac, ili samo drug. Beše skoro lep
sa pola lobanje i lika na zelenilu polja i
rumenilu tišine. Crne ptice su ga umivale svojom
senkom i tada se iz mozga razlistala sva tajnost
snova, prvi put razbuktavši se iz plodnog tla
kao iz nage ruke. Prvi put mešajući ono što je
organski, sa onim što su alkali, sa onim što su
snovi za uvek, jednom za uvek...
Dead girl
U New Yorku.
1910.
Wally in Red Blouse.
Na brodu.
Sa meduzama.
Sitting woman with legs.
U prvom sećanju.Na ljuljašci.
Dead girl.
U mojoj sobi.
Na krevetu.
Audiatur et altera pars*
Osećajući se p(r)ozvanim da ovu priču zabeležim, na način koji, na moju golemu nesreću, pronalazi sam sebe, priču koja je svojim prvim brčkanjem u jajnicima moje glave, rešila, bez milosti, da bude ispričana. Moram reći da je priča do mene došla sasvim slučajno, no to je ujedno jedino što može pasti pod slučaj u čitavoj ovoj stvari.
Pre izvesnog vremena imao sam se upoznati sa jednom puvečenom, dosta melanholičnom i pomalo osobenjačkom ličnošću. Kako sam se ja to upoznao, gde i kojim povodom, moraću izostaviti, jer sam učen da iznosim istinu, ili da bolje kažem istinu, za koju verujem da je istina. Taj je čovek bio poseban po tome što je bio obdaren neuporedivim mikrofilološkim čulom, posebnim i jedinstvenim. On mi je pre otprilke godinu dana, jedne noći, ispričao priču "O Tirčetu":
Postojao je dečak, poznat po nadimku Tirče. Njegovi bejahu razvedeni od njegove treće godine, pa je mali Tirče živeo sa majkom u dvosobnom stanu. Oca je viđao svaki drugi vikend, tako je časni sud podelio stareteljstvo. Ali, i pored svega toga Tirče bejaše jedno normalno i zdravo dete. Beše najbolji đak u odeljenju. Bavio se plivanjem i posećivao časove veronauke. Voleo je svoje roditelje i nije se bunio kada mu ne bi ispunili ono što je zamislio, već ih je razumeo i prekidao da insistira na bilo čemu. Ali jedne večeri, dok je Tirče prilazio ulaznim vratima stana, vraćajući se iz grada, začuo je ljubavno roptanje, koje je, uveri se, dopiralo iz stana u kome su živeli Tirče i njegova majka. Kada se najzad još jednom uveri, izađe iz zgrade i pope se na drvo sa kojeg se jasno dao videti prozor majčine sobe. Video je majku ... Posmatrao je sve do samoga kraja. Od tada Tirče je neprekidno razmišljao kako da napusti majku a da je to najmanje povredi, jer je znao da neće moći da je unesrećenu gleda, a nije želeo da joj prigovara, to je njen život, dobro je to znao. Toga dana, rekao je majci kako želi da ide na školovanje van grada. Kao razloge naveo je da je on dovoljno star (16 godina) i da želi da se osamostali. Majka sa velikom tugom i strahom što pušta sina tako mladog, pristade, delimično i iz razloga što je shvatila da nikakvim protivljenjem Tirčeta neće zadržati. Prolazile su godine. Tirče je završio školu, postao uspešan u poslu koji je odabrao za svoj životni poziv. Sve mu je polazilo za rukom, i sa punim se pravom može reći da je Tirče bio srećan i zadovoljan. Međutim, nikako nije uspevao da pronađe životnu saputnicu. Nikada mu se ni jedna devojka nije svidela toliko da bi se za nju zainteresovao. Nije mogao da se zaljubi ni u jednu devojku. Prolazilo je vreme. Tirče je bio zabrinut. Jednoga lepog dana njegova majka je došla da ga poseti. Ona je već odavno bila zabrinuta, plašila se da Tirče ne ostane sam. Iznoseći mu svoje strahove od samoće, slučajno je pomenula dane kada je Tirče napustio rodni grad, i neke događaje o kojimasve ove godine nije govorila. Tirče je slušao reči svoje majke, i sam se pokušao prisetiti...nekog stabla na izdahu što se grana k'o da kaplje, sablasnost neba oko njega, i meseca....Bilo mu je strašno to što sada vide na tim slikama koje evocira.....Ustao je sa stolice, dohvatio kuhinjski nož i jednim ubodom usmrtio majku. Pobegao je sa mesta zločina, odmah. Nestao je sa lica mesta...ili, da ti bolje kažem...tu mu se gubi trag, ne zna se da li je živeo, ako jeste, gde to....ne zna se ništa više...mada...
Tu ga prekidoh.
- Kakva je to priča?
- Sad sam je smislio.
- Zašto?
- Onako, hteo sam ti nešto ispričati...
Pošto dobih odgovor, da je onako, hteo nešto da ispriča, pitao sam ga još trebam li tražiti neki razlog zašto mi je pričao, i zašto baš tako, tu priču. Rekao je da ne, a nešto malo posle dodao:
- Trebao si videti kako je to stablo izgledalo, bilo je nečeg u isto vreme jezivog i uzbuđujućeg, zvezde mu držahu opelo...
Gledam kako mi prilazi. Uvučen hod, onako po engleski...kako se po Londonu šetalo posle Drugog svetskog rata. Izvrnuta gornja usna, pogled bačen gore, gde traga za prostor-prazninom, kao da to nije oksimoron. Bez osmeha, bez oblika. Hladnokrvna da se noćas poda samoubici a ujutru ode svome stanu, i legne u svoju sigurnu postelju - samoću. Važno je to. Da li je važno? Evo ih, sasvim su tu, Ona, i njena "realnost", uobličena u fotografiju koju, bojeći se da se ne izgubi, neprekidno stiska u đepu...
- Zdravo.
Progovaram dok postajem svesna njenog trenutnog tripa, njenog stalnog tripa, njenih malih asocijacija, koje u povratku na mene umeju baciti senku ogromnih dinosaurusa, na drumu, na kom se ostavljam dok se vraćam, u povratku...
- Zdravo.
Jedno malo sasvim formalno, izgužvano zdravo i opet pogled gore, desno, potraga... Ja sada ćutim. Posmatram borbu tog pogleda, vidim koliko mu je teško naći tu prostor-prazninu, i to mi se u momentu učini smešno, malo i uzaludno, te se nasmejah. I ona to spazi, ali ne obustavi svoj pogled.
Najzad me pogleda u oči.... kao da je bila rešila da će ostati pri svome štagod u njima zatekla....zna ona to, pripremala se....ali to nikako nije isto....ne... sada je zbunjena. I onda poplava:
- Zamisli sliku: more, zeleno svetlucanje ružičastog grada sa pljosnatim i oštrim krovovima, iznad stazu prekinutu nad provalijom, zelenu kamenu ženu zlatnih obrva i ljubičastih očiju levo, pored grada, i na nebu snežno ružičaste hrizanteme - moja buduća slika.
Ostajem zapljusnuta indolentnošću naglašenih reči, da bi se naposletku reči pretvorile u sliku... zelena kamena žena...ljubičaste oči....to liči na nju. Na vetar. Sutra će je ta slika podsetiti na Matoševu "Utjehu kose", i to će mi reći, napisati, ne znam, ne sećam se više. Ako ikada naslika tu sliku daće joj naziv "U smrti se sniva". Trebala bih joj sada reći kako stihovi naglo postaju osušeni leptiri, ali da u to ne treba verovati, ne treba, sve dok to ne postane toliko očigledno.... Jer ako bi takvo što mogli predviditi, bili bi prazni, i laki, možda nežni, možda i bezbrižni... ko će to znati? Sigurno da izgledam smešno na toj pozornici dok oponašam let ptice, u jednoj kranje isfoliranoj ulozi...
Vreme, ovlaženo sinoćnim nemirom lije niz dan. Čekam ušće, inteligenciju ponoćnih zvukova. Ćutale smo, jer svaka je misao bila odjek prethodnog zvuka. Nastupio je onaj trenutak kada smo već sve izgovorile pa smo sada mislima prevlačile reči, one iste, nekad zvečeće, ne usuđujući se, ne nalazeći za pogodno opet ih izgovoriti, one su lebdele iznad nas, od nje do mene, od mene do nje, slažući se u Vavilonsku kulu, iako su, a to smo obe znale, od pre nekog vremena postale pritajeni eho, prošlost, bez boje i tona, puko značenje, puki duh, bez tela.
Odrazi koje videsmo, a svaka je videla svoj sopstveni odraz u onoj drugoj, na momenat bljesnuše u potocima svetlosti nakon kojih uslediše magla i slepilo, nakon kojih će naposletku doći do ćutanja, prećutkivanja, golog odsustva. No, vetar je nastavljao da duva. Vetar na svojim širokim leđima nosi promenu.
Onda je ona počela da govori.
Znam pouzdano da se MOŽE ŽIVETI i to srećno, i nema razloga umesto toga birati (samo)ubistvo (mentalno ili fizičko, svejedno). To da se samo kroz nesreću (ili šta već) može ići ka dubini, ili, ako više voliš, da je sreća površnost (kao što je u tvom sistemu, koji me, moram priznati, razočarava svojom nezrelošću) čista je utopija i glupost. Isto tako mislim da samo SREĆAN ČOVEK MOŽE BITI PESNIK, stvaralac uopšte, i da dekadencija vodi samo smrti iz koje se ne rađa ništa. Ne mislim, naravno, da treba živeti na površini, vegetirati, ne razmišljati, već se radi o jednoj mnogo suštinskijoj sreći koja je samo u pomirenosti sa sobom.
Neprimećeno od nje, zasebno od svega što se ništilo i sabiralo između naših razgovora, NAS, preda mnom je ostajao izbor, izbor sveodređujući, izbor samoodređujući. Svo to vreme tiskan u pozadinu ali isto tako u tom istom svom vremenu prihvatan od mene kao nužnost, i ja sam: birala ludilo na mesto zla. Bio je to moj savršeni beg, a ona moja jednina, šansa da ovaj put uronim u detinjstvo sa namerom da ga sakupim u celinu i jednom za sva vremena odživim onako kako živ čovek mora proživeti svoje detinjstvo, da bih ga se naposletku mogla sećati onako kako se živ čovek mora sećati svog detinjstva.
Pripovetka je napisana aprila '06. Naime, u to sam vreme spremala istoriju umetnosti, pa su mi kao posledica (ili rezultat?) glavu naselile neke trajne, do danas, neidentifikovane figure (ne uzimajući njihovu majušnost i šarenilo kao ozbiljan kriterijum za postojanje kakvog njihovog identiteta).
Apodiktičan početak jedne priče morao bi krenuti ovako: neki su se arlekini sa maskama na licu vrzmali po ulicama.... Oni tresoše svojim drvenim mačevima po našim glavama, a mi mislismo da su naprave u njihovim rukama muzički instrumenti, doduše neki nesvakidašnji, neuobličeni muzički instrumenti, i začudili smo se kada otkrismo da se njihovom upotrebom, u rukama tih arlekina, ne doseže nikakva melodija, nikakva muzika koja bi nas obuzela, već osetismo samo tupi bol u našim glavama. I nismo bežali jer bejahu nam zanimljiva njihova šarena odela, sašivena iz trouglaste sitne parčadi. Te su boje bile tako čiste, gomilice majušnih izraza, jarkih boja, mogao sam se zakleti, tu na licu mesta, da su to kolaži ekspresionističkih slika. Na trenutak mi se u jednom od tih trouglova na njihovim odelima prikaza Kokoškina Žena u plavom, jedna idealna figura, lišena ljudskih strasti i nedostataka, sa kojom bih (čitav sam život to znao, kao i sam Kokoška, između ostalog), mogao živeti u nezemaljskoj samoći. Ta Žena u plavom, taj avetinjski drug pripremljen za samoću. Prikaza mi se njena figura s beživotnim pokretom lutke, ukočena figura, prosto nameštena za život, i plavo nebo i zeleno lišće, vizionarski bojeni. A sve to beše stvarno i živo, a onda me trže oštar bol, jer me jedan arlekin mlatnu po nosu i očima. Posle sam uzalud tražio taj trougao Žene u plavom, krivio svoje telo kako bih proširio i promenio perspektive gledanja. Naposletku, pitao sam se gde ode sav taj prizor, i uviđao mnogo drugih trouglastih ispreturanih boja, i sve mi behu poznate odnekud, ali nikako nisam mogao da se prisetim odakle, odakle ih to vadim i identifikujem.
Čuo sam govor svog prijateja, zvuk njegovog glasa dolazio mi je sa desne strane, to sam jasno opazio, i bi mi to čudno, nikada nisam obraćao pažnju na takve stvari. Po svemu sudeći bilo je to recitovanje nekih stihova, zamišljeno, sa prekidima i ponavljanjima, onakvo recitovanje kakvo se obično ostvaruje kada pokušavamo da se setimo autora, pa ih sve vraćamo, ponovljamo, produbljujemo, i sve se reflektuje na naš glas i lice. Ja prepoznah te stihove, na francuskom, pisao ih je Edvard Munk, i opisivali su atmosferu njegove slike Igra života, i pokušah doviknuti to svom prijatelju ali me on samo zbunjeno pogleda. Ostadoh začuđen, jer stekoh utisak da je sada kada sam rekao čiji su to stihovi, to uvek i bilo jasno kao dan. On nije uviđao slike, za razliku od mene koji sam sagledavao samo boje. On je izgovorio mnoštvo stihova, jedan za drugim, i ni za jedan nije bio siguran odakle ga zna, izuzev tih stihova koje mu ja identifikovah. Ali ni u to nisam bio potpuno siguran, prvo nisam znao da li me je čuo, a drugo ako i jeste, da li je razumeo...
Poče da se spušta magla, i mi smo pomućenih vidika jedva raspoznali odlazak arlekina. Jedva smo šta mogli čuti i videti, ali smo nazirali bljesak užarenog tla dok su arlekini koračali jedan iza drugog, a naše oči sve to sagledavale kao uzanu stazu koja se pred nama uvija i pokreće. Ti su arlekini tromo pomicali svoja odela, koja, sada sam to jasno video, behu crno-bela. I moje su ruke bile sive, a lice moga prijatelja golubije sivo, rastezljivo. Hteo sam da učinim nešto, bilo šta, da krenem, odem, da viknem, ali se nisam odlučivao na radnju, obuzimala me nedoumica i dvoumljenje, bez jasne sadržine, već neki lagani površinski sloj, bezavičajne misli i ideje. Nepronalažljivost. Posle, ne znam koliko posle, ili možda pre, sve mi je zbrkano, ništa nije dovoljno daleko da prethodi, i ništa toliko blizu da sledi . . . ugledao sam devojku, daleku, naspram sebe, ona mi se približavala, ili sam se ja njoj približavao, nisam više siguran. Bilvala mi je sve bliža. Na sebi je imala zelenu haljinu od tila. Bila je bosa. Spazih pokrete njenih ruku, pokušavala je da skine minđuše, tako sramežljivo, sa podignutim pogledom, kao da je očekivala da joj neko pritekne u pomoć. Najzad ih skinu i spusti dole, na zemlju. Nijednog trenutka svoj pogled nije zadržala na meni, kao da nije znala da stojim tu živ, pred njom, kao da nema moga tela. Dok se dizala, obrati mi se:
- Pazite kojim putem ćete ići, može se desiti da izgubite pamet. Vrlo lako . . .
Nisam ni saslušao do kraja, a prašina poče da se diže oko mene, činilo mi se da kakav automobil ide, ulično osvetljenje poče da propada kroz oblak tog smoga i magle, a oči mi se zaustavile, ne mogah pomeriti kapke. Gledah, kako se ispred mene podiže groblje, spomenici na jezicima koje ne razumem, sa slikama ljudi koje ne poznajem, koji mi ne ličiše na moje prijatelje. Ni sada se nisam bojao, kao što se ni arlekina ne bojah, bio sam uzbuđen, ništa više. Krenuh napred da opipam kamen, kada začuh odjeke, nikako nisam mogao da se odlučim sa koje su mi strane dolazili ti zvuci. Govorili su mojim jezikom, čuh nagovaranje da priđem bliže, i smeh.
THE REST IS SILENCE
(Dvotačka.
Otvoreni znaci navoda.)
Trulo je carstvo
Žabokrečina ždere ždrelom
ili grlom
nema potrebe sukati aliteraciju
Žive, bez života
u utrobama
devičanskih fascikli
obeznačene
Reči
(Zatvoreni znaci navoda.)
Tako je on pisao
kada smo se družili
Taj mazohista,
idealista
idiot
moj prijatelj
Pričao ja kako
(Dvotačka.
Otvoreni znaci navoda.)
Mitsko i nesvesno
na ekranima mobilnih telefona
došaptavaju odgovor:
"Kupi ogledalo!
Da ga okačiš u hodnik
da ga okreneš
da ga namestiš
da se namestiš
za autoportret"
(Zatvoreni znaci navoda)
Naučio me je:
da se sve može prekinuti
ako se ume bolje gristi dim
Juče mi je e-mailom
stigao njegov autoportret
Čuo sam da nije pucao
sebi u slepoočnicu
da jeste:
voda bi ga dočekala.
(Obesio se.)
(Dvotačka.
Otvoreni znaci navoda.)
Sav grad spade,
kao da je krpa.
Noćas,
trčkaram po krovovima,
i zviždim.
.jpg)
Ona se okrenu i od poda na gore podiže ranac, izvadi iz njega onu (Koju?) hemijsku olovku...pobledeh.
Nigde je nisam jasno mogao videti ali sam je čuo, svuda je bilo njenog glasa, rasprskao se po stolu, mešao sa kovanicama. Po tome je najpre poznah. Bila je to senka ili obris, ali zavijeno gustom maglom koju je negde od gore jasno i prirodno sekla svetlost, padajući ravno na centar stola...
Videh njene šake, spustile su olovku kraj lista, pod kosim uglom (ja bih ga uvek stavio pod pravim uglom). Da, to je ona, siguran sam.
- Ali ova hemijksa ne radi?!
- Kako ne radi?!
Uze mi olovku iz ruke, i pritom me ovlaš dodirnu, zagreba po palcu...
Ugledah iglice na rukavima.
- Ha! Ova hemijska ne radi! Ne radi! Ne radi! Ne radi...
Bio sam počeo da pevam.
- Ali ja imam drugu hemijsku olovku, crvenu.
- Crvenu?!
Pozeleneh. Sad ću morati potpisati pomislih i to crvenom....
(Svo vreme svestan da jedino što trebam napraviti, jedino što trebam učiniti, preduzeti, jeste: svesti razumevanje na nerazumevanje. Ali ne uspevam da se uhvatim delića, neznatno, neprocenjivo, nesagledivo, malog vremena u kojem tapkam, u kojem obitavam, opstojavam, trajem. Kao da u jednom trenu svesti sve biva ili prošlost ili budućnost, neposredna ili posredna, zavisi, ali se ne češe ni jednim svojim isturenim delom o sadašnjost. Koje nema, to je čista matematika, jednostavno nema vremena za nju. Nema prostora. To je, u stvari ona tačka u kojoj se vreme i prostor, konačno sreću, i onda samo ugledaju jedno drugo, desi se neka konstatacija, koja ne može trajati duže od najmanje stotinke a potom se potiru, potom nestaju. To je bivalo Nepostojanje.)
Gledam u tu amorfnu olovku na stolu. Odaje, svojim držnjem, svu slučajnost i spontanost. Leži, položena na dasku stola, i svejedno joj je, ne pravi galamu, ne pravi geg, znak, da je uplašena, ni nalik ruci, šaci koja će je veštački obgrliti, koja će drhtati pod njom. Nju to ne dira, i ne može nikada. A ja želim da se skotrlja i padne, polomi se pod mojim nogama. Ja hoću da....ja ...samo pokret...samo odluka...ali ne činim ništa već je sa strahom prihvatam i krećem da je dohvatim, osetim, veštački obgrlim.
Naposletku uzeh olovku i potpisah. Dobro. Gotovo je, pomislih. Ali se onda niz sporih misli, obruši do nosa, i lak osmeh me smiri. Dobro je. Uprkos svemu, osetih se lakim, uprkos, kažem, jer upravo ostadoh bez sadržine. Ili težine. Ili priče. Ili sebe.
ČEP KOJI SI NAŠAO NA PRUZI
I DAO MI GA (tu je)
Krpeni džak na putu
kraj njega ćup
u ćupu kutija
u kutiji
san
Izuvam prste.
Ispod glave mi...k'o štenad cvile
...jastuci...Mahnite ruke...
....oltar bi gradile....
San je zaključan.
Dva su tigra i jedan aligator
njegovim ključevima nahranjeni
Ovde si u san ušao Ti.
Otvorio si džak
Razbio ćup
pocepao kutiju
da bi video
kako izuvam prste
dok ispod glave mi
jastuci k'o štenad cvile
a ruke, mahnite
oltar grade....
Link - Gustav Klimt .
Nisam ti tada odgovorio, i na ovaj to način pokušavam. Bar se trudim. Samo, nemoj tražiti (ako još uvek postojiš) da ti dam čitav odgovor. Da li si ti sam znao odgovor na to pitanje te noći i u svom maniru pustio mene da ga sam tražim, ne znam, ali mogu da pretpostavim da si nešto slutio. Predodređenost, od nje se ne može pobeći. Sve si ti znao.
Ustadoh da operem ruke. Branko je ćutao obraćajući pažnju na moje pokrete i puštenu slavinu. A onda mi, zagledan u mlaz vode koji mi se odbijao od ruke ....
Sećaš li se šta si rekao tada? Znam da se ne sećaš, tebi je sve to...ah....
- Što se udružuješ (ne reče družiš već si podmuklo zavukao to u, ali tada to nisam uvideo, posle sam..) sa mnom, kad ne možeš do kraja podneti moje društvo? Hoćeš da letiš, a patiš od vrtoglavice? Nisi to rekao sa podsmehom, bio si zamišljen, odsutan, zagledan, ozbiljan, ali sam ja imao podsmeh u očima, samo od straha...od straha...
Ali nisam samo ja patio od vrtoglavice, i ti si, o da, jesi, samo si bio jači, samostalniji, da ne kažem tvrđi, ali tim gore, tebe nisu mučile povremene vrtoglavice kao što su mene, često, (nekad i svakodnevno) tebe je mučio podsmeh, sujeta, i poraz, to te je onesvestilo.
Nismo se više videli.
Između tebe i mene počeo je da zjapi veliki ponor.
Naposletku uzeh olovku i potpisah. Dobro. Gotovo je, pomislih. Ali se onda niz sporih misli, obruši do nosa, i lak osmeh me smiri. Dobro je. Uprkos svemu, osetih se lakim, uprkos, kažem, jer upravo ostadoh bez sadržine. Ili težine. Ili priče. Ili sebe.
A sve je magla. Sve su divlje kestene sasekli toga dana. Ostala je klupa, i to ne ona, već jedna nova, koja je zauzela njeno mesto. Jedino je još česma ista. Neke su se klompe, dečije, približavale vangli u koju se voda sliva.
- Šta nameravaš sa svim tim knjigama?
- Ne znam, razmišljao sam, možda bi najbolje bilo da ih spalim. Ne sve, naravno, neke sam mislio tebi ostaviti.
- Možemo ih zajedno spaliti.
- Možemo ih baciti u Dunav!
- Ne, pepeo zemlji, jer zemlja ...
- Ma pusti sad to...no, kako hoćeš, učinićemo ...
- Da...voda rađa....vatra rađa....ne misliš..
- Kažem ti da je isto..samo te knjige su porodile sve što su imale i sa njima treba okončati, trebamo biti sigurni u njihovu smrt.
- I koje su to police?
- One tri iznad radnog stola.
- Sve?
- Da, redom...
Njegovo prisustvo teško mi je padalo i ljutilo me. Hteo sam upravo da mu kažem da ode, da me ostavi, kad on odjednom, okrenuvši se prema meni, uzviknu: “Ne, ne mogu vam verovati. Siguran sam da vam se desilo da poželite drugi život.” Odgovorih mu da je to razumljivo, ali da bi to isto toliko vredelo kao da sam želeo da budem bogat, da vrlo brzo plivam ili da imam lepša usta. To je bilo jedno te isto. Ali me on prekide i htede da zna kako zamišljam taj drugi život. Tada mu doviknuh: “Život u kome bi mogao da se sećam ovog ovde”, i odmah mu rekoh da mi je svega dosta.
TRULEX
Prijatelji su se
po(za)jebali
Ujutru su olovno padali
oluci u maglu
K'o griz vlažan
ostao je bačen:
trulex
Plavi trulex
neisceđen od:
kafe
pepela
i vina.
Od naših Ne(suza)
od naših Ne(dodira)
od naših Ne(ljubavi)
ostala je:
muva na srcu
i odvrnut čep na flaši.
"Igraj zmijo minojska,
ja sam te rodila iz gnojne slagalice Zevsa Kretagenskog,
ja sam rodila tebe bezobličnu,
da niko iz sveerekcije Knososa nacrtati te ne može"
(wanassa, Idska krozgovoreća, VI 69)
