Vetar se survavao preko dna ulice. Neka su svetla gorela, još niže, dole. Mrak, koji od uglova beži. Gorim. A vetar se grlom širi. Popucali oblaci, grad bi da porode. Možda će ona, ipak, doći. Možda će, ipak, računajući na gordost i sram, podignuti jedan zlatnik za mene, na zajam, uz kamatu. Najvažnije je uvek bilo biti u skladu sa sobom, odnosno razumeti, najvažnije je uvek bilo razumeti ono što se dešava, sada, ovde, ali i posle, i to je dobro. To je ono što je bitno, znati šta se dešava. Ako je nešto zanimljivo jedino što treba jeste da zanimljivo i ostane. To treba napraviti. Ne poneti se.
Gledam kako mi prilazi. Uvučen hod, onako po engleski...kako se po Londonu šetalo posle Drugog svetskog rata. Izvrnuta gornja usna, pogled bačen gore, gde traga za prostor-prazninom, kao da to nije oksimoron. Bez osmeha, bez oblika. Hladnokrvna da se noćas poda samoubici a ujutru ode svome stanu, i legne u svoju sigurnu postelju - samoću. Važno je to. Da li je važno? Evo ih, sasvim su tu, Ona, i njena "realnost", uobličena u fotografiju koju, bojeći se da se ne izgubi, neprekidno stiska u đepu...
- Zdravo.
Progovaram dok postajem svesna njenog trenutnog tripa, njenog stalnog tripa, njenih malih asocijacija, koje u povratku na mene umeju baciti senku ogromnih dinosaurusa, na drumu, na kom se ostavljam dok se vraćam, u povratku...
- Zdravo.
Jedno malo sasvim formalno, izgužvano zdravo i opet pogled gore, desno, potraga... Ja sada ćutim. Posmatram borbu tog pogleda, vidim koliko mu je teško naći tu prostor-prazninu, i to mi se u momentu učini smešno, malo i uzaludno, te se nasmejah. I ona to spazi, ali ne obustavi svoj pogled.
Najzad me pogleda u oči.... kao da je bila rešila da će ostati pri svome štagod u njima zatekla....zna ona to, pripremala se....ali to nikako nije isto....ne... sada je zbunjena. I onda poplava:
- Zamisli sliku: more, zeleno svetlucanje ružičastog grada sa pljosnatim i oštrim krovovima, iznad stazu prekinutu nad provalijom, zelenu kamenu ženu zlatnih obrva i ljubičastih očiju levo, pored grada, i na nebu snežno ružičaste hrizanteme - moja buduća slika.
Ostajem zapljusnuta indolentnošću naglašenih reči, da bi se naposletku reči pretvorile u sliku... zelena kamena žena...ljubičaste oči....to liči na nju. Na vetar. Sutra će je ta slika podsetiti na Matoševu "Utjehu kose", i to će mi reći, napisati, ne znam, ne sećam se više. Ako ikada naslika tu sliku daće joj naziv "U smrti se sniva". Trebala bih joj sada reći kako stihovi naglo postaju osušeni leptiri, ali da u to ne treba verovati, ne treba, sve dok to ne postane toliko očigledno.... Jer ako bi takvo što mogli predviditi, bili bi prazni, i laki, možda nežni, možda i bezbrižni... ko će to znati? Sigurno da izgledam smešno na toj pozornici dok oponašam let ptice, u jednoj kranje isfoliranoj ulozi...
Vreme, ovlaženo sinoćnim nemirom lije niz dan. Čekam ušće, inteligenciju ponoćnih zvukova. Ćutale smo, jer svaka je misao bila odjek prethodnog zvuka. Nastupio je onaj trenutak kada smo već sve izgovorile pa smo sada mislima prevlačile reči, one iste, nekad zvečeće, ne usuđujući se, ne nalazeći za pogodno opet ih izgovoriti, one su lebdele iznad nas, od nje do mene, od mene do nje, slažući se u Vavilonsku kulu, iako su, a to smo obe znale, od pre nekog vremena postale pritajeni eho, prošlost, bez boje i tona, puko značenje, puki duh, bez tela.
Odrazi koje videsmo, a svaka je videla svoj sopstveni odraz u onoj drugoj, na momenat bljesnuše u potocima svetlosti nakon kojih uslediše magla i slepilo, nakon kojih će naposletku doći do ćutanja, prećutkivanja, golog odsustva. No, vetar je nastavljao da duva. Vetar na svojim širokim leđima nosi promenu.
Onda je ona počela da govori.
Znam pouzdano da se MOŽE ŽIVETI i to srećno, i nema razloga umesto toga birati (samo)ubistvo (mentalno ili fizičko, svejedno). To da se samo kroz nesreću (ili šta već) može ići ka dubini, ili, ako više voliš, da je sreća površnost (kao što je u tvom sistemu, koji me, moram priznati, razočarava svojom nezrelošću) čista je utopija i glupost. Isto tako mislim da samo SREĆAN ČOVEK MOŽE BITI PESNIK, stvaralac uopšte, i da dekadencija vodi samo smrti iz koje se ne rađa ništa. Ne mislim, naravno, da treba živeti na površini, vegetirati, ne razmišljati, već se radi o jednoj mnogo suštinskijoj sreći koja je samo u pomirenosti sa sobom.
Neprimećeno od nje, zasebno od svega što se ništilo i sabiralo između naših razgovora, NAS, preda mnom je ostajao izbor, izbor sveodređujući, izbor samoodređujući. Svo to vreme tiskan u pozadinu ali isto tako u tom istom svom vremenu prihvatan od mene kao nužnost, i ja sam: birala ludilo na mesto zla. Bio je to moj savršeni beg, a ona moja jednina, šansa da ovaj put uronim u detinjstvo sa namerom da ga sakupim u celinu i jednom za sva vremena odživim onako kako živ čovek mora proživeti svoje detinjstvo, da bih ga se naposletku mogla sećati onako kako se živ čovek mora sećati svog detinjstva.
