ŽIVOT U KOME BI MOGAO DA SE SEĆAM OVOG OVDE

Naposletku uzeh olovku i potpisah. Dobro. Gotovo je, pomislih. Ali se onda niz sporih misli, obruši do nosa, i lak osmeh me smiri. Dobro je. Uprkos svemu, osetih se lakim, uprkos, kažem, jer upravo ostadoh bez sadržine. Ili težine. Ili priče. Ili sebe.

A sve je magla. Sve su divlje kestene sasekli toga dana. Ostala je klupa, i to ne ona, već jedna nova, koja je zauzela njeno mesto. Jedino je još česma ista. Neke su se klompe, dečije, približavale vangli u koju se voda sliva.

- Šta nameravaš sa svim tim knjigama?
- Ne znam, razmišljao sam, možda bi najbolje bilo da ih spalim. Ne sve, naravno, neke sam mislio tebi ostaviti.
- Možemo ih zajedno spaliti.
- Možemo ih baciti u Dunav!
- Ne, pepeo zemlji, jer zemlja ...
- Ma pusti sad to...no, kako hoćeš, učinićemo ...
- Da...voda rađa....vatra rađa....ne misliš..
- Kažem ti da je isto..samo te knjige su porodile sve što su imale i sa njima treba okončati, trebamo biti sigurni u njihovu smrt.
- I koje su to police?
- One tri iznad radnog stola.
- Sve?
- Da, redom...

Njegovo prisustvo teško mi je padalo i ljutilo me. Hteo sam upravo da mu kažem da ode, da me ostavi, kad on odjednom, okrenuvši se prema meni, uzviknu: “Ne, ne mogu vam verovati. Siguran sam da vam se desilo da poželite drugi život.” Odgovorih mu da je to razumljivo, ali da bi to isto toliko vredelo kao da sam želeo da budem bogat, da vrlo brzo plivam ili da imam lepša usta. To je bilo jedno te isto. Ali me on prekide i htede da zna kako zamišljam taj drugi život. Tada mu doviknuh: “Život u kome bi mogao da se sećam ovog ovde”, i odmah mu rekoh da mi je svega dosta.