Majstor i Margarita, Pozorište Gavella, Zagreb, februar 2007.

Književnost obuhvata, izgleda, nekoliko viših stanja i ide u dva pravca. Jedan pravac zastupa James Joyce i sama Biblija – knjiga koja je toliko opširna i mnogostruka da se ne može više čitati kao obična knjiga - iako se, gle paradoksa - tako zove. Ne može se uopšte lako pročitati; takva knjiga na neki način slomi, prelomi čitaoca. Nakon tolikog napora (duhovnog, ali i fizičkog) čitalac više nije isti. Može se reći da je odahnuo kad ju je pročitao. Ili kao što se obično kaže za Joycea: «u poverenju, nisam mogao pročitati Uliksa». Takve se knjige pišu godinama, stolećima.

A zatim, tu je drugi pravac, koji se iščitava u Majstoru i Margariti, u nekim delovima tog teksta, u govoru i izjavama glavnih likova, ali se također plete i oko same knjige u stvarnom životu; dakle, postoje knjige koje se ne mogu objaviti. Koje se pišu dugo, za sebe. Tajno. Koje proždiru samog autora i okolinu. Takva je sudbina knjige o Pontiju Pilatu unutar knjige Majstor i Margarita, a i same te knjige u ruskoj stvarnosti Staljinova doba. U tom pojedinačnom slučaju uključena je igra sudbinske metanaracije.

To je knjiga o pisanju...