SABESEDNIK

Nisam ti tada odgovorio, i na ovaj to način pokušavam. Bar se trudim. Samo, nemoj tražiti (ako još uvek postojiš) da ti dam čitav odgovor. Da li si ti sam znao odgovor na to pitanje te noći i u svom maniru pustio mene da ga sam tražim, ne znam, ali mogu da pretpostavim da si nešto slutio. Predodređenost, od nje se ne može pobeći. Sve si ti znao.

Ustadoh da operem ruke. Branko je ćutao obraćajući pažnju na moje pokrete i puštenu slavinu. A onda mi, zagledan u mlaz vode koji mi se odbijao od ruke ....

Sećaš li se šta si rekao tada? Znam da se ne sećaš, tebi je sve to...ah....

- Što se udružuješ (ne reče družiš već si podmuklo zavukao to u, ali tada to nisam uvideo, posle sam..) sa mnom, kad ne možeš do kraja podneti moje društvo? Hoćeš da letiš, a patiš od vrtoglavice? Nisi to rekao sa podsmehom, bio si zamišljen, odsutan, zagledan, ozbiljan, ali sam ja imao podsmeh u očima, samo od straha...od straha...

Ali nisam samo ja patio od vrtoglavice, i ti si, o da, jesi, samo si bio jači, samostalniji, da ne kažem tvrđi, ali tim gore, tebe nisu mučile povremene vrtoglavice kao što su mene, često, (nekad i svakodnevno) tebe je mučio podsmeh, sujeta, i poraz, to te je onesvestilo.

Nismo se više videli.

Između tebe i mene počeo je da zjapi veliki ponor.