SABESEDNIK

Ona se okrenu i od poda na gore podiže ranac, izvadi iz njega onu (Koju?) hemijsku olovku...pobledeh.

Nigde je nisam jasno mogao videti ali sam je čuo, svuda je bilo njenog glasa, rasprskao se po stolu, mešao sa kovanicama. Po tome je najpre poznah. Bila je to senka ili obris, ali zavijeno gustom maglom koju je negde od gore jasno i prirodno sekla svetlost, padajući ravno na centar stola...

Videh njene šake, spustile su olovku kraj lista, pod kosim uglom (ja bih ga uvek stavio pod pravim uglom). Da, to je ona, siguran sam.

- Ali ova hemijksa ne radi?!

- Kako ne radi?!

Uze mi olovku iz ruke, i pritom me ovlaš dodirnu, zagreba po palcu...

Ugledah iglice na rukavima.

- Ha! Ova hemijska ne radi! Ne radi! Ne radi! Ne radi...

Bio sam počeo da pevam.

- Ali ja imam drugu hemijsku olovku, crvenu.

- Crvenu?!

Pozeleneh. Sad ću morati potpisati pomislih i to crvenom....

(Svo vreme svestan da jedino što trebam napraviti, jedino što trebam učiniti, preduzeti, jeste: svesti razumevanje na nerazumevanje. Ali ne uspevam da se uhvatim delića, neznatno, neprocenjivo, nesagledivo, malog vremena u kojem tapkam, u kojem obitavam, opstojavam, trajem. Kao da u jednom trenu svesti sve biva ili prošlost ili budućnost, neposredna ili posredna, zavisi, ali se ne češe ni jednim svojim isturenim delom o sadašnjost. Koje nema, to je čista matematika, jednostavno nema vremena za nju. Nema prostora. To je, u stvari ona tačka u kojoj se vreme i prostor, konačno sreću, i onda samo ugledaju jedno drugo, desi se neka konstatacija, koja ne može trajati duže od najmanje stotinke a potom se potiru, potom nestaju. To je bivalo Nepostojanje.)

Gledam u tu amorfnu olovku na stolu. Odaje, svojim držnjem, svu slučajnost i spontanost. Leži, položena na dasku stola, i svejedno joj je, ne pravi galamu, ne pravi geg, znak, da je uplašena, ni nalik ruci, šaci koja će je veštački obgrliti, koja će drhtati pod njom. Nju to ne dira, i ne može nikada. A ja želim da se skotrlja i padne, polomi se pod mojim nogama. Ja hoću da....ja ...samo pokret...samo odluka...ali ne činim ništa već je sa strahom prihvatam i krećem da je dohvatim, osetim, veštački obgrlim.

Naposletku uzeh olovku i potpisah. Dobro. Gotovo je, pomislih. Ali se onda niz sporih misli, obruši do nosa, i lak osmeh me smiri. Dobro je. Uprkos svemu, osetih se lakim, uprkos, kažem, jer upravo ostadoh bez sadržine. Ili težine. Ili priče. Ili sebe.