Jedna (o)srednja pripovetka - LUTALICA

Pripovetka je napisana aprila '06. Naime, u to sam vreme spremala istoriju umetnosti, pa su mi kao posledica (ili rezultat?) glavu naselile neke trajne, do danas, neidentifikovane figure (ne uzimajući njihovu majušnost i šarenilo kao ozbiljan kriterijum za postojanje kakvog njihovog identiteta).

Apodiktičan početak jedne priče morao bi krenuti ovako: neki su se arlekini sa maskama na licu vrzmali po ulicama.... Oni tresoše svojim drvenim mačevima po našim glavama, a mi mislismo da su naprave u njihovim rukama muzički instrumenti, doduše neki nesvakidašnji, neuobličeni muzički instrumenti, i začudili smo se kada otkrismo da se njihovom upotrebom, u rukama tih arlekina, ne doseže nikakva melodija, nikakva muzika koja bi nas obuzela, već osetismo samo tupi bol u našim glavama. I nismo bežali jer bejahu nam zanimljiva njihova šarena odela, sašivena iz trouglaste sitne parčadi. Te su boje bile tako čiste, gomilice majušnih izraza, jarkih boja, mogao sam se zakleti, tu na licu mesta, da su to kolaži ekspresionističkih slika. Na trenutak mi se u jednom od tih trouglova na njihovim odelima prikaza Kokoškina Žena u plavom, jedna idealna figura, lišena ljudskih strasti i nedostataka, sa kojom bih (čitav sam život to znao, kao i sam Kokoška, između ostalog), mogao živeti u nezemaljskoj samoći. Ta Žena u plavom, taj avetinjski drug pripremljen za samoću. Prikaza mi se njena figura s beživotnim pokretom lutke, ukočena figura, prosto nameštena za život, i plavo nebo i zeleno lišće, vizionarski bojeni. A sve to beše stvarno i živo, a onda me trže oštar bol, jer me jedan arlekin mlatnu po nosu i očima. Posle sam uzalud tražio taj trougao Žene u plavom, krivio svoje telo kako bih proširio i promenio perspektive gledanja. Naposletku, pitao sam se gde ode sav taj prizor, i uviđao mnogo drugih trouglastih ispreturanih boja, i sve mi behu poznate odnekud, ali nikako nisam mogao da se prisetim odakle, odakle ih to vadim i identifikujem.

Čuo sam govor svog prijateja, zvuk njegovog glasa dolazio mi je sa desne strane, to sam jasno opazio, i bi mi to čudno, nikada nisam obraćao pažnju na takve stvari. Po svemu sudeći bilo je to recitovanje nekih stihova, zamišljeno, sa prekidima i ponavljanjima, onakvo recitovanje kakvo se obično ostvaruje kada pokušavamo da se setimo autora, pa ih sve vraćamo, ponovljamo, produbljujemo, i sve se reflektuje na naš glas i lice. Ja prepoznah te stihove, na francuskom, pisao ih je Edvard Munk, i opisivali su atmosferu njegove slike Igra života, i pokušah doviknuti to svom prijatelju ali me on samo zbunjeno pogleda. Ostadoh začuđen, jer stekoh utisak da je sada kada sam rekao čiji su to stihovi, to uvek i bilo jasno kao dan. On nije uviđao slike, za razliku od mene koji sam sagledavao samo boje. On je izgovorio mnoštvo stihova, jedan za drugim, i ni za jedan nije bio siguran odakle ga zna, izuzev tih stihova koje mu ja identifikovah. Ali ni u to nisam bio potpuno siguran, prvo nisam znao da li me je čuo, a drugo ako i jeste, da li je razumeo...

Poče da se spušta magla, i mi smo pomućenih vidika jedva raspoznali odlazak arlekina. Jedva smo šta mogli čuti i videti, ali smo nazirali bljesak užarenog tla dok su arlekini koračali jedan iza drugog, a naše oči sve to sagledavale kao uzanu stazu koja se pred nama uvija i pokreće. Ti su arlekini tromo pomicali svoja odela, koja, sada sam to jasno video, behu crno-bela. I moje su ruke bile sive, a lice moga prijatelja golubije sivo, rastezljivo. Hteo sam da učinim nešto, bilo šta, da krenem, odem, da viknem, ali se nisam odlučivao na radnju, obuzimala me nedoumica i dvoumljenje, bez jasne sadržine, već neki lagani površinski sloj, bezavičajne misli i ideje. Nepronalažljivost. Posle, ne znam koliko posle, ili možda pre, sve mi je zbrkano, ništa nije dovoljno daleko da prethodi, i ništa toliko blizu da sledi . . . ugledao sam devojku, daleku, naspram sebe, ona mi se približavala, ili sam se ja njoj približavao, nisam više siguran. Bilvala mi je sve bliža. Na sebi je imala zelenu haljinu od tila. Bila je bosa. Spazih pokrete njenih ruku, pokušavala je da skine minđuše, tako sramežljivo, sa podignutim pogledom, kao da je očekivala da joj neko pritekne u pomoć. Najzad ih skinu i spusti dole, na zemlju. Nijednog trenutka svoj pogled nije zadržala na meni, kao da nije znala da stojim tu živ, pred njom, kao da nema moga tela. Dok se dizala, obrati mi se:

- Pazite kojim putem ćete ići, može se desiti da izgubite pamet. Vrlo lako . . .

Nisam ni saslušao do kraja, a prašina poče da se diže oko mene, činilo mi se da kakav automobil ide, ulično osvetljenje poče da propada kroz oblak tog smoga i magle, a oči mi se zaustavile, ne mogah pomeriti kapke. Gledah, kako se ispred mene podiže groblje, spomenici na jezicima koje ne razumem, sa slikama ljudi koje ne poznajem, koji mi ne ličiše na moje prijatelje. Ni sada se nisam bojao, kao što se ni arlekina ne bojah, bio sam uzbuđen, ništa više. Krenuh napred da opipam kamen, kada začuh odjeke, nikako nisam mogao da se odlučim sa koje su mi strane dolazili ti zvuci. Govorili su mojim jezikom, čuh nagovaranje da priđem bliže, i smeh.