VEČERAS PREMIJERA DRAME "JA ILI NEKO DRUGI"
Večeras će u SNP-u premijerno biti izvedena predstava "Ja ili neko drugi", dramu je napisala Maja Pelević (rođena 13.02.1981. godine, diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2005.) Evo šta kaže autorka o svojoj novoj drami:
Da li postoji i jedna sfera u savremenom medijatizovanom društvu u kojoj je čovek slobodan? I da li je ta tako često korišćena reč “sloboda” prešavši iz dvadesetog u dvadeset prvi vek, promenila ili izgubila smisao? To je bilo moje metafizičko polazište za pisanje drame Ja ili neko drugi. Subjekt koji se šeta iz slike u sliku, iz predstave u predstavu, u potrazi za identitetom. U toj mreži medijskih konstrukcija on se uvek nalazi između dve realnosti – svoje i tuđe, intimne i javne, gradeći sebe ili nekog drugog. A intimno polazište za pisanje drame pronašla sam u delu sebe koji još ne potpada pod gore pomenuti uticaj – u svojim strahovima. Plašim se nepoznatog. Plašim se gubitka kontrole. Plašim se zatvorenog prostora i bliskosti. Plašim se sebe bez maski koje mi nameće savremeno društvo a sa kojima se tako često osećam moćno. Plašim se gubitka te moći koja nestaje u izolaciji.
Priča o austrijskoj devojčici koju je kidnaper držao osam godina u zatočeništvu pokrenula je sva ova pitanja, ali na subjektivan način. U strahu da se ne vežem previše za tuđu biografiju okrenula sam se svojoj. I u njoj sam pronašla formu kroz koju mogu da ispričam svoju priču u tuđem događaju – pesmu.
Prva ruka drame je moja balada o savremenom svetu. Svetu u kome ne možemo više jasno da tvrdimo šta je dobro a šta zlo, ko je krivac a ko nije, ko je kidnaper a ko žrtva. U njemu se često pitamo gde su granice slobode i da li ona zaista nestaje između četiri zida. Ili je zatočeništvo veće u otvorenom prostoru reklama i bilborda gde se broj mogućnosti povećava iz koraka u korak?
Izolacija je jedini način da shvatimo koliko smo prestali da poznajemo sebe.
Prilikom pisanja odlučila sam da se izolujem dva dana od sveta. Shvatila sam da više od dva dana neću moći da izdržim. To me je prilično uplašilo. Zatvorila sam se u kuću. Isključila telefone i sve ostale tehničke uređaje. Pored komunikacije bilo mi je zabranjeno i da čitam bilo šta osim svojih starih dnevnika. Mogla sam jedino da pišem. Kad sam se “vratila” u “realnost” imala sam šta da pročitam. Prvo što mi je palo na pamet je: “da li je moguće da sam ovo ja… i ovo i ovo… kao da je u pitanju neko drugi”. Shvatila sam da ću morati u budućnosti malo češće da pričam sa sobom. I strašno je kad Branko Miljković kaže: “Budućnost nije ono što će doći, mnogo šta će se, jednostavo, ponoviti”. Kada ti društvo nameće određenu vrstu ponašanja, pogleda na svet, sve postaje konstrukcija. A konstrukcija dovodi do toga da životi liče na simulaciju.
Ova priča je nastala spontano i zbog toga je dobila ovaj oblik koji ima. Reditelj, Kokan Mladenović, posle mog dvadesetominutnog kašnjenja, zbog gužve u saobraćaju, u poslastičarnici, saopštio mi je da ima ideju. Ideja je bila priča o kidnapovanoj austrijskoj devojčici. I kad smo već kod slobode, dao mi je potpunu slobodu da s tom pričom radim šta god hoću. Bitno je bilo to da su nam se recepti o percepciji savremenog sveta poklopili i nastala je drama ili nešto drugo.
Maja PELEVIĆ
sajt za promovisanje nove srpske drame
Da li postoji i jedna sfera u savremenom medijatizovanom društvu u kojoj je čovek slobodan? I da li je ta tako često korišćena reč “sloboda” prešavši iz dvadesetog u dvadeset prvi vek, promenila ili izgubila smisao? To je bilo moje metafizičko polazište za pisanje drame Ja ili neko drugi. Subjekt koji se šeta iz slike u sliku, iz predstave u predstavu, u potrazi za identitetom. U toj mreži medijskih konstrukcija on se uvek nalazi između dve realnosti – svoje i tuđe, intimne i javne, gradeći sebe ili nekog drugog. A intimno polazište za pisanje drame pronašla sam u delu sebe koji još ne potpada pod gore pomenuti uticaj – u svojim strahovima. Plašim se nepoznatog. Plašim se gubitka kontrole. Plašim se zatvorenog prostora i bliskosti. Plašim se sebe bez maski koje mi nameće savremeno društvo a sa kojima se tako često osećam moćno. Plašim se gubitka te moći koja nestaje u izolaciji.
Priča o austrijskoj devojčici koju je kidnaper držao osam godina u zatočeništvu pokrenula je sva ova pitanja, ali na subjektivan način. U strahu da se ne vežem previše za tuđu biografiju okrenula sam se svojoj. I u njoj sam pronašla formu kroz koju mogu da ispričam svoju priču u tuđem događaju – pesmu.
Prva ruka drame je moja balada o savremenom svetu. Svetu u kome ne možemo više jasno da tvrdimo šta je dobro a šta zlo, ko je krivac a ko nije, ko je kidnaper a ko žrtva. U njemu se često pitamo gde su granice slobode i da li ona zaista nestaje između četiri zida. Ili je zatočeništvo veće u otvorenom prostoru reklama i bilborda gde se broj mogućnosti povećava iz koraka u korak?
Izolacija je jedini način da shvatimo koliko smo prestali da poznajemo sebe.
Prilikom pisanja odlučila sam da se izolujem dva dana od sveta. Shvatila sam da više od dva dana neću moći da izdržim. To me je prilično uplašilo. Zatvorila sam se u kuću. Isključila telefone i sve ostale tehničke uređaje. Pored komunikacije bilo mi je zabranjeno i da čitam bilo šta osim svojih starih dnevnika. Mogla sam jedino da pišem. Kad sam se “vratila” u “realnost” imala sam šta da pročitam. Prvo što mi je palo na pamet je: “da li je moguće da sam ovo ja… i ovo i ovo… kao da je u pitanju neko drugi”. Shvatila sam da ću morati u budućnosti malo češće da pričam sa sobom. I strašno je kad Branko Miljković kaže: “Budućnost nije ono što će doći, mnogo šta će se, jednostavo, ponoviti”. Kada ti društvo nameće određenu vrstu ponašanja, pogleda na svet, sve postaje konstrukcija. A konstrukcija dovodi do toga da životi liče na simulaciju.
Ova priča je nastala spontano i zbog toga je dobila ovaj oblik koji ima. Reditelj, Kokan Mladenović, posle mog dvadesetominutnog kašnjenja, zbog gužve u saobraćaju, u poslastičarnici, saopštio mi je da ima ideju. Ideja je bila priča o kidnapovanoj austrijskoj devojčici. I kad smo već kod slobode, dao mi je potpunu slobodu da s tom pričom radim šta god hoću. Bitno je bilo to da su nam se recepti o percepciji savremenog sveta poklopili i nastala je drama ili nešto drugo.
Maja PELEVIĆ
sajt za promovisanje nove srpske drame
