Kraj jednog prijateljstva

Još od Kaina, nikada

nijedna kazna nije

popravila svet ili ga

odvratila od činjenja zločina.

Sve je umekšano. Sivo. I ima jedan sat (klonuo na katedrali) kao iz crtanog filma, ili, kao da Dali tumači vreme.

- Tama je ono šta mi je intrigantno (pomalo, priznajem, zbog svog skrivenog defetizma) na tim barkonim slikama.. Mislim zanima me svetlost koje nema a ako je i ima ona je mračna. Meni je najbolja slika Karavađova Pozivanje Mateje

Svim tim lezilebovićima i lelemudama nije teško u životu. Ma, veruj mi kad ti lepo kažem. Ne znaju oni šta je iza, nesvesni. Oni su ti kao u cirkusu, pa ih strah od tigra, iako odlično znaju da im ne može ništa u njihovim udobnim sedištima. Moj komšija i njegova supruga su istinski nesrećni. To ja znam, a ti, ti to ne možeš uvideti, još uvek.

- A kako znaš da su istinski nesrećni?

- Lepo, niti govore, niti pišu. To je pravi znak da neko boluje.

Bruji, odzvanja put iz mene. Očajno tražim ogledalo koje će me iznova složiti, sakupiti, vaskrsnuti. Tamo sam. Njen stan pun crvene, tihe svetlosti. I ona, ljubav . . . vodi. U tišini, krišom. Dok oko mene mnoštvo glasova, pivo, cigareta. Neko dobro, strano pivo, i neka kvalitetna cigareta, strana. Ništa moje, ništa lično. I ljudi, neki koje ja ne zanimam, i neki koji mene ne zanimaju. I razgovor među nama. Vazduh, frišak, ni topao, ni hladan. I grokot utonule noći, što svojim zubima na sutra ujeda. I zadah tmine koja sa mnom grebe po staklenim tragovima njenih kolena, . . . umornih.