Sa silama nemerljivim

Sa čudnim osećanjem neprijatnoga i bolnoga Irac je zaspao toga večera. Njegov san je bio pun uzbudljivoga očajanja što ga život prelije u snevanje. Odjednom on sebe vide kako, u trenutku kada se Marica bacila pred njim, izlazi iz svoga stana, očajan, sa rukama na licu, trčeći skoro sumračnom ulicom. Iza njega, u sobi, ostali su svi: otac, devojka zbog koje strada, i njena mati, Stevan; i svi oni što govore neobjašnjive ružne stvari i što se vređaju bezrazložno.

Pogodi da je neko sa njim, pa, osvrću ći se, vide svetloga anđela kako žurnim koracima uz njega gazi. To je bio kao anđeo sa slika, uvijen u široke haljine sa krupnim naborima, ogromnih krila i visoko dignutih obrva. "Ovaj anđeo nije kao anđeli o kojima mi je Stevan govorio, pomisli Irac. Zašto li ide uz mene?"
- Kuda si pošao, Irče? - upita istovremeno krilati saputnik, pa, uzimajući mu ruku, pokaza na veličanstvenu nebesku igru svetlosti mesečeve, oblaka koji su bili ljubičasti i zlatni, i noći sasvim crne, pune krupnih zvezda. Irac nikada tako divno nebo nije do tada video. Suze mu odjednom obliše lice i gledajući kroz njih tri, umesto jednog anđelskog lica, on odgovori:
- Pobegao sam da jednom za uvek svršim sa tim. Ne mogu, ne mogu više ovako živeti! - I dok je govorio, stezaše mali revolver, koji mu je bio u džepu.
- Ali kako ćeš se ubiti, jadni mladiću, - prekide ga tužno saputnik: - pa ti skoro nemaš ni šta u sebi da ubijaš! U čemu je tvoj život, koji je tek počeo: i što si ga toliko iskidao i izmučio!

- Ja se ne ubijam, - gorko mu odgovori Irac, - da bih dobio ili postigao štogod, već baš da bih prekinuo sasvim. Šta me se tiče vrednost moga života! Ti ne znaš, Stevane, - i on osećaše da je taj anđeo sa kime govori u stvari Stevan, - koliko još uvek ja ljubim tu devojku! Nikada nikog u životu ja ne bih voleo više kao što nju volim, pored svega toga što je raspuštena, glupava, uporna, što za nju ništa ne prianja. Ja ću sve učiniti zbog nje, ali se nikada samo neću njom oženiti. Valjda neću moći zaboraviti ono veče kada sam gledao iz čamca kako sa drugima igra na brodu. Ona se ljubila tad! Kako je mogla dopustiti da i moj otac sa pravom može misliti o njoj ono što bih samo ja smeo pomisliti! Pa ipak, ja je volim; kao magarac; i nikada to ti nećeš razumeti. Ni za šta na svetu, za mater koja umire, za čast koju gubim, za strašne bolesti i sakatosti koje mogu naići, ja se ne bih odvojio od života: ali za nju da! Ja ne mogu živeti u strašnom položaju u kome se nalazim prema njoj. Da li si video gnusobu koja je bila u mojoj sobi? Svi su se odrekli onoga što je najvažnije u njima, da bi spasli taj... život, kojim se niko ne usuđuje poslužiti. Ja bar činim nešto za njega... ja ga se odričem. Sad ću se ubiti! I u poslednjem momentu ti kažem da nisam voleo nikoga na svetu, ni toga oca za kim plačem, ni Stevana, ni svoje detinjstvo bez matere, ni samoga sebe; ali sam nju voleo, i ja je volim, uprkos nje; uprkos vremena u kome živimo, uprkos svega toga što se zove život i što baca toliko gadnih gluposti između nas.

Rastko Petrović