Sva naša dela utiču tako daleko,...

...Na nebu beše samo jedan oblak, on je bio ljubičast, ali providan, stajaše nekako baš nad pristaništem, a u vrhu imađaše jednu zelenu, sjajnu zvezdu zornjaču.

...Cele te noći sećam se samo kao kroz san, mada me to boli, a mnogo me više ne boli, dragi moj. Pa ipak, taj čovek mi je postao više nego brat, eto tako, kao u snu.
...Ja sam pokušao da zaspim, ali je teško išlo, on mi je jednako šaputao, a svaki čas sam kao u nekom ogledalu video, nad svojom glavom, sam svoje lice. Bila je to čudna noć. Iznenada, on mi se učini davno poznat i mi smo dugo govorili. On je jednako počinjao o nebu.
...Mislio je o mladosti, a pričao mi je zamršeno, kao moj život. Tu je more bilo neke zelene boje kao trava u proleće; dugo je šaputao o toj boji. Posle je opet pričao o nekim rumenim prugama na nebu i dokazivao mi da su mu one pokazivale put, i da je plakao od radosti gledajući ih, a nikad dotle zaplakao nije. Sve je to bilo tako čudno, ali ja sam mislio da sam zaspao, no se trgoh, i videh ga kako stoji preda mnom sa svećom u ruci i šapuće mi, svetleći mi u lice: "nebo, nebo."

Iz Dnevnika o Čarnojeviću, Miloša Crnjanskog