Kraj partije - Semjuel Beket
Na potpuno praznoj sceni stoje dve kante za đubre iz kojih izviruje dvoje bogalja: Nela i Neg. Neg priča o krojaču, pantalonama i nesavršenosti sveta...
Neg: Je l' hoćeš da ti pričam priču o krojaču?
Nela: Neću. (Pauza.) Zašto?
Neg: Da te malo razvedrim.
Nela: To nije smešno.
Neg: Uvek si se na to smejala. (Pauza.) Kad sam ti je prvi put ispričao, mislio sam da ćeš umreti od smeha.
Nela: Bilo je to na jezeru Komo. (Pauza.) Jednog aprilskog popodneva. (Pauza.) Je l' možeš to da veruješ?
Neg: Šta?
Nela: Da smo se ti i ja nekad vozili čamcem na vesla po jezeru Komo. (Pauza.) Jednog aprilskog popodneva.
Neg: A dan pre toga smo se verili.
Nela: Verili!
Neg: Takav te je smeh bio spopao da smo se prevrnuli. Po svemu, trebalo je da se podavimo.
Nela: Smejala sam se zato što sam bila srećna.
Neg (ozlojađeno) : Ne zato, ne zato, već zbog moje priče, i ni zbog čega drugog. Srećna! Zar se i sad ne smeješ kad je čuješ? Smeješ se, kad god ti je ispričam. Srećna!
Nela: Bilo je duboko, duboko. A dno si mogao da vidiš. Tako belo. Tako čisto.
Neg: Čekaj da ti je opet ispričam. (glasom pirovedača.) Jedan Englez kome je, u žurbi pred novogodišnje praznike, bio potreban par prugastih pantalona ode svom krojaču i ovaj mu uze meru. (Krojačevim glasom.) "To je sve, gospodine, dođite kroz četiri dana, pantalone će biti gotove." Dobro. Četiri dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Veoma mi je žao, gospodine, moraćete doći kroz nedelju dana, upropastio sam vam celu stražnjicu." Dobro, sve je u redu, lepo uobličena stražnjica može da bude veoma golicava. Nedelju dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Strašno mi je žao, gospodine, moraćete doći kroz deset dana, zabrljao sam sa prednjicom, između nogu." Dobro, šta se tu može, lepo pripijena prednjica uvek kopka. Deset dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Užasno mi je žao, gospodine, dođite kroz petnaest dana, pogrešno sam vam uklopio ceo šlic." Dobro, kad se lepo skrojen šlic štipne, dolazi do čvrste ponude. (Pauza. Normalnim glasom.) Nikad je nisam gore ispričao. (Pauza. Sumorno.) Ja ovu priču pričam sve gore i gore. (Pauza. Glasom pripovedača.) Dakle, da skratim: vreme prolazi, a krojač sad zabrlja sa rupicama za dugmiće na šlicu. (Glasom mušterije.) "E, nek' vas đavo nosi, majstore! Pa to je već nepristojno, to je prevršilo svaku meru! Za šest dana, je l' me čujete, za svega šest dana Bog je stvorio svet! Da, majstore, ništa manje - SVET! A vi, dođavola, niste u stanju da mi za tri meseca sašijete jedan par pišljivih pantalona!" (Krojačevim glasom, skandalizovano.) "Ali, dragi gospodine, dragi moj gospodine, pogledajte - (prezriv gest, sa gađenjem) - ovaj svet - (pauza) - a pogledajte - (gest pun ljubavi i ponosa) - ove moje pantalone!"
Neg: Da te malo razvedrim.
Nela: To nije smešno.
Neg: Uvek si se na to smejala. (Pauza.) Kad sam ti je prvi put ispričao, mislio sam da ćeš umreti od smeha.
Nela: Bilo je to na jezeru Komo. (Pauza.) Jednog aprilskog popodneva. (Pauza.) Je l' možeš to da veruješ?
Neg: Šta?
Nela: Da smo se ti i ja nekad vozili čamcem na vesla po jezeru Komo. (Pauza.) Jednog aprilskog popodneva.
Neg: A dan pre toga smo se verili.
Nela: Verili!
Neg: Takav te je smeh bio spopao da smo se prevrnuli. Po svemu, trebalo je da se podavimo.
Nela: Smejala sam se zato što sam bila srećna.
Neg (ozlojađeno) : Ne zato, ne zato, već zbog moje priče, i ni zbog čega drugog. Srećna! Zar se i sad ne smeješ kad je čuješ? Smeješ se, kad god ti je ispričam. Srećna!
Nela: Bilo je duboko, duboko. A dno si mogao da vidiš. Tako belo. Tako čisto.
Neg: Čekaj da ti je opet ispričam. (glasom pirovedača.) Jedan Englez kome je, u žurbi pred novogodišnje praznike, bio potreban par prugastih pantalona ode svom krojaču i ovaj mu uze meru. (Krojačevim glasom.) "To je sve, gospodine, dođite kroz četiri dana, pantalone će biti gotove." Dobro. Četiri dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Veoma mi je žao, gospodine, moraćete doći kroz nedelju dana, upropastio sam vam celu stražnjicu." Dobro, sve je u redu, lepo uobličena stražnjica može da bude veoma golicava. Nedelju dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Strašno mi je žao, gospodine, moraćete doći kroz deset dana, zabrljao sam sa prednjicom, između nogu." Dobro, šta se tu može, lepo pripijena prednjica uvek kopka. Deset dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Užasno mi je žao, gospodine, dođite kroz petnaest dana, pogrešno sam vam uklopio ceo šlic." Dobro, kad se lepo skrojen šlic štipne, dolazi do čvrste ponude. (Pauza. Normalnim glasom.) Nikad je nisam gore ispričao. (Pauza. Sumorno.) Ja ovu priču pričam sve gore i gore. (Pauza. Glasom pripovedača.) Dakle, da skratim: vreme prolazi, a krojač sad zabrlja sa rupicama za dugmiće na šlicu. (Glasom mušterije.) "E, nek' vas đavo nosi, majstore! Pa to je već nepristojno, to je prevršilo svaku meru! Za šest dana, je l' me čujete, za svega šest dana Bog je stvorio svet! Da, majstore, ništa manje - SVET! A vi, dođavola, niste u stanju da mi za tri meseca sašijete jedan par pišljivih pantalona!" (Krojačevim glasom, skandalizovano.) "Ali, dragi gospodine, dragi moj gospodine, pogledajte - (prezriv gest, sa gađenjem) - ovaj svet - (pauza) - a pogledajte - (gest pun ljubavi i ponosa) - ove moje pantalone!"
5 comments:
sjajno :)
Meni se na ono "ove moje pantalone" prosto steglo grlo. Bas se oseti emocija i sve neizreceno sto joj prethodi...
a pogledaj ovaj svet
Ne umem da objasnim razlog te fascinacije, ali na mene je ta poslednja recenica naravno sagledana u kontekstu,ostavila nevidjeno snazan utisak,a tako je obicna u stvari, ne secam se kad sam poslednji put procitala nesto sto me toliko vuce da procitam opet i opet i opet,ima nesto u ritmu, u tim zagradama, u emociji koju provocira, u rasporedu zareza, ne znam, u svakom slucaju jedinstvena je po necemu, moracu da razmislim po cemu.
Poetika apsurda. Ogoljena scena. Koncizan dijalog. Na ovom isečku iz drame - dve ravne, pripovedna i prikazna..zbog toga ovaj deo ima izražajniju dubinu. Ako u "Godou" ipak postoji izvesna nada, ako će se tajanstveni Godo ipak jednog dana pojaviti, u drami "Kraj partije" nade više nema. Nada je nestala, a postoji još samo bol, fizički i emocionalni zbog zaludnosti čovekovog postojanja. "Kraj parije" je stravična vizija poslednjeg trzaja jednog sveta kome je utroba preorana do zadnjih čestica. Kazna koju Beketovi junaci trpe u suštini je patnja koju podnosimo svi, kojoj ne možemo naći smisao, ali na čije postojanje ne možemo uticati.
Post a Comment