Svim sumatraistima

...Sećaš se onog dana sa senkama gadne zore?
Onih ulica i onoga lika koje je budućnost a
koje je već prošlost pokrila. Dan je dolazio
i odlazio i zora nije prestajala od postanja
sveta. Sećaš se krv se širila tek na usni tvog
ženstva? To beše krv i na usni njegovoj kada je
izlazio iz sveg ovoga. Bilo je tako hučno da
tišina beše ljubičasta i van teže i van vremena
kao eksplozija. To beše između postanja i postanja
sveta. Zora u kojoj si pokazivala ruke, u kojoj
si pokazivala prste. Tu beše vlažne i zemlje
tečne zore takođe na prstima. On beše naš sin,
ili brat ili otac, ili samo drug. Beše skoro lep
sa pola lobanje i lika na zelenilu polja i
rumenilu tišine. Crne ptice su ga umivale svojom
senkom i tada se iz mozga razlistala sva tajnost
snova, prvi put razbuktavši se iz plodnog tla
kao iz nage ruke. Prvi put mešajući ono što je
organski, sa onim što su alkali, sa onim što su
snovi za uvek, jednom za uvek...