(PO)ETIKA ODEVANJA U ROMANU HODOČAŠĆE ARSENIJA NJEGOVANA

Nedavno je pet novinara i snimatelja vraćeno sa ulaza u Narodnu skupštinu, pošto nisu bili obučeni primereno novim pravilima o oblačenju. Oni su došli u parlament u patikama, kojima je „ulaz" zabranjen. Bilo je malo debate sa obezbeđenjem o tome da li je reč o patikama ili o sportskim cipelama, ali pokušaji jednog od novinara da objasni kako je on to što oni smatraju patikama kupio kao cipele nisu pomogli. On je morao kući, da se preobuje, i vrati u cipelama, ali „cipelama koje su lako prepoznatljive". Tako glasi isečak iz novina o ovom simpatičnom incidentu u našoj prestonici. Naime, ako malo bolje obratimo pažnju, i na momenat se uozbiljimo, prevazilazeći u zapažanju lucidnost i zabavnost ovoga isečka, možemo uočiti u tekstu izvesna "nova pravila". Ta nam nova pravila mogu poslužiti kao svedočanstvo (da ne kažem, dokaz) o postojanju čitavog jednog kodeksa ponašanja, pa u okviru toga i pravila odevanja, koja predstavljaju sastavni deo funkcionisanja jedne ustanove (u ovom slučaju Narodne skupštine), ali i sastavni deo same ustanove (naime, pravila su ustanova), koja ravnopravno učestvuju u formiranju njenog identiteta. U Pekićevom romanu Hodočašće Arsenija Njegovana, Arsenije je u neku ruku ta ustanova. Jedna ustanova za sebe, sa svim svojim pravilima, prirodnim ili ne, ponovljenim ili inovativnim, ali njegovim, kojih se on pedantno i sa ogromnam predanošću od početka do kraja strogo pridržava. Otuda sva njegova pravila aktivno učestvuju u prezentaciji njegovog identiteta, iliti prezentaciji glavnog junaka romana, ako to postavimo na istancu literarnosti, a onda i u neku, možemo reći vrstu njene podvrste - fiktivnost.

Možemo otići korak dalje da bi videli kako su pravila oblačenja kao sastavni deo svih pravila koji zajedno kreiraju identitet, pojednačni primer za ono što je opšte, za ono što je smisao ili suština. Tako ćemo doći u situaciju da sivi Borsalino sa krutim klobukom, debelim usekom svrh temena, uvrnutim obodom i crnom pantljikom od svile, ne poimamo više samo u kontekstu njegove osnovne namene, tj. njegove upotrebne vrednosti (nošenja) već ćemo mu pridodati (učitati) i neka šira značenja. Tako ćemo šeširu na glavi Arsenija - šeširu koji u dva navrata (27. marta 1941. i 1968), sa razmakom od 27 godina, poskakuje na ramenima demonstranata i završava pod nogama "crvenog barjaktara" koga će Arsenije umlatiti svojim štapom sa srebrnom glavom hrta, na kojoj će ostati trag zastave - pridodati i značenje osnovnog građanskog atributa. Šešir nam tako može reći da je Arsenije Njegovan pripadao nečemu što se u Srbiji naglo uspinjalo i podjednako brzo propadalo, klasi urbanih trgovaca i profesionalaca čije su sudbine zapečaćene Drugim svetskim ratom i komunizmom. Arsenije Njegovan je graditelj u zemlji u kojoj se gradovi večito svode na ruševine, kako od strane stranih osvajača, tako i, u slučajevima Sarajeva i Vukovara, od strane domaćih ludaka.

Ali, nije mi se dalo da biram, kad sam šifonjer otključao, o šipki je zaogrnuto platnom i zasuto naftalinom visilo samo jedno odelo - ono crno, ono što sam ga za pogrebe uzimao...Dakle, Arsenije u šifonjeru zatiče samo jedno svoje odelo. Kao da ovde odela simbolično jesu ljudske kože (pl), koja na svom materijalu nose određeno iskustvo, određene bore i ožiljke. Arseniju je ostalo još jedno takvo odelo. Ne treba, isto tako, pročitati sve tomove Marsela Prusta da bi se shvatilo koliko se efektno garderobom mogu maskirati burna prošlost, nesrećan brak ili "neprilični" seksualni afiniteti: crveni suncobrani vojvotkinje od Germanta i Odetini bledoljubičasti karnerići zasenjuju sve njihove nevolje i tajne. Na isti način i Arsenije priča o svojim odelima, pominje kada ih je nosio u kojim periodima, za koje prilike. Njegova odela svedoče o raznim dobima njegovog života. Kodeks podrazumeva da određeni tip odeće ima utvrđeno značenje. Pokušaj da se oblačenje dekontekstualizuje, učini irelevantnim i besmislenim, po pravilu je bezuspešan. Odeća je uvek znak, čak i kad pokušamo da je lišimo svake znakovnosti. Mol Flanders iz istoimenog romana Danijela Defoa, preoblači se u muškarca i uzima ime Gabrijel Spenser kako bi mogla nesmetano da krade. Umesto kao efektan scenski kostim, ona mušku odeću koristi kao zaštitni paravan, kao način da se obmane okolina i dobije na vremenu: ipak, Mol ne propušta da se čitaocu požali kako je "nemoguće biti okretan, pripravan i vešt u neprirodnoj odeći".. Arsenijev karakter i njegovu tragičnu individualnu egzistenciju slede i njegove stvari, između ostalog i njegovi odevni predmeti. Bez šešira lišen je Arsenije svog osnovnog građaskog atributa.

Treba napomenuti ono što i Pekić napominje da je materijal od kakvog je sašivena zastava, nosioca studentskih demonstracija 1968., neki jeftin i krajnje nekvalitetan, gotovo bez stila. Međutim, i to što se nije imalo stila i dalje je činilo neki, kakav, ali takav, stil. Ponekad čovek pomisli da se ni jedna stvar na svetu ne da uništiti, da jednostavno ništa što jednom bude ne može u potpunosti nestati, već se samo da transformisati. Tako je i sa stilom, to što je Arseniju parče te zastave ukidalo stil, ne znači da nekakvog stila nije bilo. Samo što je sa Arsenijem mnogo veći problem. Naime, on je u specifičnom odnosu prema istoriji, u nekoj vrsti sukoba sa istorijom. Istorija je u Hodočašću ironijska struktura koja pokazuje kako se ponovljene sekvence prošlosti u životu istoga junaka pretvaraju u ruganje ideološkim i utopijskim projektima, čija je žrtva Arsenije Njegovan. U takvoj ulozi on postaje protagonista tragi-farse. Otud je i slika njegovog “gordog” posrtanja u sudaru sa istorijom koju ne razume i ne prihvata komična i groteskna. Arsenije je instrumentalizovana, postvarena ličnost, dakle čovek koji ne poseduje nego je posedovan. Ta okolnost se mora imati u vidu ne samo kao argument pogodan pri karakterizaciji Arsenijeve ličnosti, već i kao činjenica od presudnog značaja za razumevanje unutarnje arhitektonike ovoga dela.

Arsenije, kao i Isidor i veći deo familije Njegovan, ima svoj svet, fiktivan, u kojem je pokušao primeniti neka spoljna pravila, ali i obrnuto, neka svoja na svet oko sebe, koji je bivao slep i za njega i njegova pravila. Iz svog sveta on nije mogao menjati realni, iako se čini da je njegov svet bivao realniji od realnog. Kao primer za to možemo navesti Isidorove reči: "Može se i u šuplju bukvu ući pa je zbog toga nećemo proglasiti građevinom. Ono što je nestvarno ništa stvarno ne može proizvesti." Svo su se oni vreme ustvari bavili sobom. Iako Arsenije to poriče, tvrdeći da se on bavio svojim kućama, ali nije li to isto? Bavio se onim što je on sam, "ja nemam kuće; mi se, ja i moje kuće, međusobno imamo", Arsenije i kuće su jedna celina.

Način odevanja u Pekićevom romanu tako možemo čitati kao određenu poetiku, u kontekstu romana i istorijske podloge koju on nudi. Sa druge strane, odevni predmeti se uopšteno mogu tumačiti, i kao deo piščeve poetike, ili sredstva, u zavisnosti od sistema u kome progovaraju. U svom tekstu Crni građanski redengot , Pekić kaže: "Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet, i namesto građanskih dogmi opijali se egzistancijalističkim nihilizmom i rakijom (pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili smo se kao strašila da bismo sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali građansku strogost i jednostavnost . . . Migriraju uvek najpre preteranosti [...] Kao Théophile Gautier na premijeri Hugo-Verdi-jevih Hernani-a, građanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku ...."

pročitajte roman