Crno sunce - Julija Kristeva

Депресивац: мрзак или рањен.

"Објекат" и "ствар" туге

Према класичној психоаналитичкој теорији (Абрахам, Фројд, М.Клајн), депресија, као жалост, скрива агресивност због изгубљеног објекта и тако открива амбивалентност депримираног човека спрам објекта његове жалости. "Волим га (изгледа да каже депресивац поводом изгубљеног бића или објекта), али га још више мрзим; зато што га волом, да га не бих изгубио, ја га смештам у себе; али пошто га мрзим, то друго у мени је зло ја, ја сам зао, ја сам ништа, ја се убијам". Приговор себи био би дакле приговор другом и погубљење себе, трагично прерушавање накажења другог. Разуме се, таква логика претпоставља строги над-ја и читаву сложену дијалектику идеализације и девалоризације себе и другог, целину промена које почивају на механизму идентификације. Јер идентификовањем мене са другим вољеним-мрским, утеловљењем-интропројекциојом-пројекцијом, у себи смештам његову дивну страну која постаје мој тирански и неопходни судац, као и његову гнусну страну која ме понижава и коју желим ликвидирати. Према томе, анализа депресије искориштава обелодањивање пошто је приговор себи мржња другог и пошто је бесумње преносни талас несумњиве сексуалне жеље. Разуме се да такво устоличење мржње у трансферу садржи опасности и да терапија депресије (чак и оне које се назива неуротском) дотиче схизоидно цепање.

Меланхолички канибализам, којег су истицали Фројд и Абрахам и који се појављује у бројним сновима и фантазмима депримираних, преводи страст држања у устима (премда вагина и анус такође могу да буду погодни за такву проверу) нетолерантног другог зато што имам жељу да срушим како бих боље поседовала живо. Радије поцепано, растргано, исечено, прогутано, пробављено . . . него изгубљено. Канибалско (свирепо) меланхолично нестварно је порицање стварности губитка као и смрти. Оно манифестује зебњу због губитка другог чинећи да надживи доиста напуштено али не одвојено ја од оног које га још и данас храни па се преображава у њега - које се такође препорађа - тим прождирањем.

Ипак, лечење нарцистичких личности учинило је други модалитет депресије разумљивим модерним аналитичарима. Далеко од тога да буде скривени напад на другог који је замишљен као несрећан јер је фрустриран, туга би била знак примитивног ја који је рањен, непотпун, празан. Такав појединац се не осећа повређен, већ погођен главном маном, урођеним недостатком. Његов јад не скрива кривицу или грешку освете која је снивана у тајности против амбивалентног објекта. Његова туга би пре била најархаичнији израз нарцистичке несимболизиве, неимениве ране, толико преурањене да неко вањско средство (субјект или објект) не може да јој буде приписано. За тај тип нарцистички депримираног туга је у стварности једини објект: тачније, она је замена објекту за који се везује, којег укроћава и милује у недостатку другог. У том случају, самоубиство није чин камуфлираног рата, већ сједињење с тугом и, изван ње, с немогућом, никад додирнутом, увек измештеном љубављу, толиким обећањима ништавила, смрти.