Školjka - Tihana Janjić

Mreš.

Kao da padaš u sopstveni dan,

ruke opružene i bele,

na postelji od kovilja,

s bezazlenim,

ružičastim noktima.

Olovni uzdah utapaš

u sunčanu žišku

koja je ostala

i osvetlila tvoju sobu.

Mreš,

ti, očiju boje mora

u usnulom kolu repatica.

Miris sena

sa gumna,

u stogu

opio te na trenutak,

a onda opet vratio.

Mreš,

i slatka letnja mošt,

vlaži ti usta.

Mreš,

a prećutala si mah,

zadnji pev i stih.

Himna tvog malog,

ženskog srca,

sledila se

na putu da postane glas,

zastala,

plašeći se da postane celov.

Mreš,

a lokne ti još žive,

zagasite lepršaju na vetru,

igraju se,

kao deca.

Zatvaraš oči.

Za sobom vidiš

ruševine mosta,

mada znaš

da ne mičeš se

nikud iz svoje školjke.

Prsti ti sklopljeni

nad svećom

od voska.

1999.