Preludijum

To je zemlja
onih što imaju manje nego ništa
velika urna sa pepelom jedne
i zajedničke smrti koja se ponavlja
ali ne pregoreva sa vremenom nikad
zemlja,
na koju ćete pasti čelom
vi i ja i moje čelo moj obračun
sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
svetlosti, to su predeli preslikani
sa očiju mrtvaca čije reči
zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
sve smo zaboravili osim svoje
vlastite smrti koju živimo

Gledali smo kako umiru stojeći
oni koje volimo sada vidimo
mrak koji ne vide slepi
sklopite oči, da vidite one koji su
dali večnoj noći dan svojih očiju

B.M.