prelazak na Wordpress!

Obaveštenje:

blog je prebačen,

evo linka

svratite!

Moglo je i drugačije

Jedva sam se provukla da upadnem na predstavu "Maska", gostovanje somborske trupe...komad Crnjankog, i sve ostalo. A onda negde na po predstave neko me uporno zove na mob. Apsolutno nisam od ljudi kojima se dešava da im tel. pozvoni onda kada je to neumesno. Zato je moj tel. čitav život na vibraciji. I tako, neko je bio baš uporan, poslao je i nekoliko sms poruka, i teška srca izvukoh mob. iz donjeg džepa na pantalonama, bermudama, štagod. Kad tamo:
"važno je, ne mogu preko tela...." - gore čitam identifikaciju: brat Duća...Narvno prekinem čin gledanja predstave, pomislim ništa od katarze. I onda nazovem brata, kada mi on saopšti da se ubio drug. Danas, u poslepodnevnim časovima. Niko ne zna zašto. Eto lepe katarze.
I kako sam? Jedva kuckam ovo, mozak mi se razvodnio, naglo. Ili, da citiram svoju najbolju prijateljicu: "imam osećaj da mi je mozak jedan ogroman mišić, koji se na sve strane tegli i rateže, poput gume, a topi na unutrašnjim stranama lobanje." Šteta, a baš sam danas poverovala da je život moguć, ali, kad ja tamo a ono.....

Preludijum

To je zemlja
onih što imaju manje nego ništa
velika urna sa pepelom jedne
i zajedničke smrti koja se ponavlja
ali ne pregoreva sa vremenom nikad
zemlja,
na koju ćete pasti čelom
vi i ja i moje čelo moj obračun
sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
svetlosti, to su predeli preslikani
sa očiju mrtvaca čije reči
zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
sve smo zaboravili osim svoje
vlastite smrti koju živimo

Gledali smo kako umiru stojeći
oni koje volimo sada vidimo
mrak koji ne vide slepi
sklopite oči, da vidite one koji su
dali večnoj noći dan svojih očiju

B.M.

Školjka - Tihana Janjić

Mreš.

Kao da padaš u sopstveni dan,

ruke opružene i bele,

na postelji od kovilja,

s bezazlenim,

ružičastim noktima.

Olovni uzdah utapaš

u sunčanu žišku

koja je ostala

i osvetlila tvoju sobu.

Mreš,

ti, očiju boje mora

u usnulom kolu repatica.

Miris sena

sa gumna,

u stogu

opio te na trenutak,

a onda opet vratio.

Mreš,

i slatka letnja mošt,

vlaži ti usta.

Mreš,

a prećutala si mah,

zadnji pev i stih.

Himna tvog malog,

ženskog srca,

sledila se

na putu da postane glas,

zastala,

plašeći se da postane celov.

Mreš,

a lokne ti još žive,

zagasite lepršaju na vetru,

igraju se,

kao deca.

Zatvaraš oči.

Za sobom vidiš

ruševine mosta,

mada znaš

da ne mičeš se

nikud iz svoje školjke.

Prsti ti sklopljeni

nad svećom

od voska.

1999.

Nommer, non, rien n'est nommable

66

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice. Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.

Peščanik, Danilo Kiš

Kraj partije - Semjuel Beket

Na potpuno praznoj sceni stoje dve kante za đubre iz kojih izviruje dvoje bogalja: Nela i Neg. Neg priča o krojaču, pantalonama i nesavršenosti sveta...

Neg: Je l' hoćeš da ti pričam priču o krojaču?

Nela: Neću. (Pauza.) Zašto?
Neg: Da te malo razvedrim.
Nela: To nije smešno.
Neg: Uvek si se na to smejala. (Pauza.) Kad sam ti je prvi put ispričao, mislio sam da ćeš umreti od smeha.
Nela: Bilo je to na jezeru Komo. (Pauza.) Jednog aprilskog popodneva. (Pauza.) Je l' možeš to da veruješ?
Neg: Šta?
Nela: Da smo se ti i ja nekad vozili čamcem na vesla po jezeru Komo. (Pauza.) Jednog aprilskog popodneva.
Neg: A dan pre toga smo se verili.
Nela: Verili!
Neg: Takav te je smeh bio spopao da smo se prevrnuli. Po svemu, trebalo je da se podavimo.
Nela: Smejala sam se zato što sam bila srećna.
Neg (ozlojađeno) : Ne zato, ne zato, već zbog moje priče, i ni zbog čega drugog. Srećna! Zar se i sad ne smeješ kad je čuješ? Smeješ se, kad god ti je ispričam. Srećna!
Nela: Bilo je duboko, duboko. A dno si mogao da vidiš. Tako belo. Tako čisto.
Neg: Čekaj da ti je opet ispričam. (glasom pirovedača.) Jedan Englez kome je, u žurbi pred novogodišnje praznike, bio potreban par prugastih pantalona ode svom krojaču i ovaj mu uze meru. (Krojačevim glasom.) "To je sve, gospodine, dođite kroz četiri dana, pantalone će biti gotove." Dobro. Četiri dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Veoma mi je žao, gospodine, moraćete doći kroz nedelju dana, upropastio sam vam celu stražnjicu." Dobro, sve je u redu, lepo uobličena stražnjica može da bude veoma golicava. Nedelju dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Strašno mi je žao, gospodine, moraćete doći kroz deset dana, zabrljao sam sa prednjicom, između nogu." Dobro, šta se tu može, lepo pripijena prednjica uvek kopka. Deset dana kasnije. (Krojačevim glasom.) "Užasno mi je žao, gospodine, dođite kroz petnaest dana, pogrešno sam vam uklopio ceo šlic." Dobro, kad se lepo skrojen šlic štipne, dolazi do čvrste ponude. (Pauza. Normalnim glasom.) Nikad je nisam gore ispričao. (Pauza. Sumorno.) Ja ovu priču pričam sve gore i gore. (Pauza. Glasom pripovedača.) Dakle, da skratim: vreme prolazi, a krojač sad zabrlja sa rupicama za dugmiće na šlicu. (Glasom mušterije.) "E, nek' vas đavo nosi, majstore! Pa to je već nepristojno, to je prevršilo svaku meru! Za šest dana, je l' me čujete, za svega šest dana Bog je stvorio svet! Da, majstore, ništa manje - SVET! A vi, dođavola, niste u stanju da mi za tri meseca sašijete jedan par pišljivih pantalona!" (Krojačevim glasom, skandalizovano.) "Ali, dragi gospodine, dragi moj gospodine, pogledajte - (prezriv gest, sa gađenjem) - ovaj svet - (pauza) - a pogledajte - (gest pun ljubavi i ponosa) - ove moje pantalone!"

EGOGLED